Arhivsko nasljeđe Boke kotorske u administrativno-političkim promjenama – borba za očuvanje kulturnog i nacionalnog identiteta

0 Flares Twitter 0 Facebook 0 Google+ 0 Email -- 0 Flares ×

boka_1Geograf­ski polo­žaj Boke kotor­ske vje­ko­vi­ma je odre­đi­vao nje­no veoma dina­mič­no admi­nis­tra­tiv­no i poli­tič­ko ure­đe­nje. Kada govo­ri­mo o Boki kotor­skoj u tom kon­tek­s­tu, uvi­jek pomi­nje­mo sedam­na­est raz­nih upra­va – drža­va na ovoj teri­to­ri­ji, od kada pos­to­ji saz­na­nje o prvim ljud­skim nase­obi­na­ma ovdje. Raz­ne civi­li­za­ci­je, naci­je i nji­ho­ve kul­tu­re osta­vi­le su zna­ča­jan trag, pa i danas može­mo sa pono­som da govo­ri­mo o mul­ti­kul­tu­ral­nos­ti, mul­ti­na­ci­onal­nos­ti, mul­ti­kon­fe­si­onal­nos­ti, o bogas­tvu mate­ri­jal­nog i nema­te­ri­jal­nog nas­lje­đa na rela­tiv­no malom geograf­skom podru­čju Boke kotor­ske. Doka­zi o civi­li­za­cij­skim slo­je­vi­ma su veoma vid­lji­vi u are­ho­lo­škim nala­zi­ma, gra­di­telj­skom nas­lje­đu, muzej­skim eks­po­na­ti­ma… Ono što je manje vid­lji­vo je arhiv­sko kul­tur­no nas­lje­đe, odnos­no arhiv­sko kul­tur­no dobro, ako arhiv­sku gra­đu shva­ta­mo kao pose­ban oblik jav­ne imo­vi­ne koja doku­men­tu­je pos­to­ja­nje odre­đe­ne druš­tve­ne zajed­ni­ce kao stva­ra­oca i to u jed­nom isto­rij­skom tre­nut­ku nje­nog pos­to­ja­nja i razvo­ja, i koja uz to doka­zu­je kul­tur­ni i naci­onal­ni iden­ti­tet te zajed­ni­ce.

Sve drža­ve čiji je dio bila i Boka kotor­ska tokom više sto­lje­ća, vodi­le su svo­ju admi­nis­tra­ci­ju na nje­noj teri­to­ri­ji, odnos­no stva­ra­le su doku­men­ta tokom rada svo­jih držav­nič­kih tije­la. Reče­no današ­njom ter­mi­no­lo­gi­jom, stva­ra­le su spi­se u redov­nom pos­lo­va­nju svo­jih lokal­nih i držav­nih orga­na i ins­ti­tu­ci­ja upra­vo na ovom podru­čju. U ta doku­men­ta one su inkor­po­ri­ra­le sva­kod­nev­ni život domi­cil­nog živ­lja: druš­tve­ni, pri­vred­ni, poli­tič­ki, kul­tur­ni. Tako su spi­si nas­ta­li u sva­kod­nev­nom admi­nis­tra­tiv­nom radu nemi­nov­no pre­ras­ta­li u važ­no svje­do­čans­tvo i dokaz o pos­to­ja­nju i živo­tu i poje­di­na­ca i naro­da na pome­nu­toj teri­to­ri­ji.
Kotor je nakon Ris­na i sta­rog vije­ka pos­tao uprav­no sje­di­šte regi­je koja je obu­hva­ta­la širi pros­tor današ­nje Boke kotor­ske i tu su dje­lo­va­le sve cen­tral­ne služ­be upra­va raz­nih drža­va tokom više sto­lje­ća. Arhiv­ska gra­đa koja se do danas saču­va­la dati­ra od 1309. godi­ne, tač­ni­je u kon­ti­nu­ite­tu (sa manjim praz­ni­na­ma) od 1326. god. O sta­ri­joj arhiv­skoj gra­đi nala­zi­mo podat­ke u lite­ra­tu­ri, uklju­ču­ju­ći i trans­kri­bo­va­ne pre­pi­se nekih doku­me­na­ta iz vre­me­na pri­je naj­sta­ri­jeg saču­va­nog doku­men­ta (uglav­nom iz 11. i 12. vije­ka).
Tema kojoj tre­ba posve­ti­ti poseb­nu paž­nju je kako saču­va­ti arhiv­sko kul­tur­no nas­lje­đe i/ili arhiv­sko kul­tur­no dobro u tur­bu­lent­nim vre­me­ni­ma na odre­đe­noj teri­to­ri­ji. Nije samo pro­blem nje­go­vog oču­va­nja i zašti­te tokom rato­va, poha­ra, pljač­ki, ele­men­tar­nih katas­tro­fa, već je pose­ban pro­blem saču­va­ti ovo nas­lje­đe u uslo­vi­ma mije­nja­ja držav­no-prav­nog sta­tu­sa odre­đe­ne teri­to­ri­je, to jest pro­mje­ne vla­da­ra i upra­va. U tom smis­lu neo­p­hod­no je nagla­si­ti da za raz­li­ku od osta­lih kul­tu­nih doba­ra, arhiv­ska gra­đa, osim što obli­ku­je poje­di­nač­no i kolek­tiv­no pam­će­nje, što obez­bje­đu­je razu­mje­va­nje proš­los­ti i doku­men­to­va­nje sadaš­njos­ti, posje­du­je važ­nu funk­ci­ju doka­za jer zala­zi u sve sfe­re ljud­skog dje­lo­va­nja, kao što su pita­nja gra­đan­skih i indi­vi­du­al­nih pra­va i slo­bo­da, poli­tič­kog pra­va, pra­va na imo­vi­nu, i sl. Bilo kak­vo odu­zi­ma­nje i dis­lo­ci­ra­nje arhiv­ske gra­đe od nje­nog stvaraoca/imaoca, bilo da je to pri­vre­me­no ili traj­no, a poseb­no nje­no ošte­će­nje i uni­šte­nje, dale­ko­sež­no i po pra­vi­lu kraj­nje nega­tiv­no uti­če na razvoj odre­đe­nog druš­tva, tra­si­ra buduć­nost i poje­di­na­ca i čita­vih naci­ja.

Kako zna­mo, tokom 19. vije­ka bri­gu o arhiv­skom kul­tur­nom nas­lje­đu poči­nju na sebe pre­uzi­ma­ti ins­ti­tu­ci­je. Tada dola­zi do dru­ga­či­jeg pris­tu­pa u vred­no­va­nju arhiv­skih izvo­ra i poči­nje se vodi­ti bri­ga i o spi­si­ma koji nema­ju samo prav­no-dokaz­nu svr­hu, već su bit­ni za širi druš­tve­ni razvoj, za nauku, kul­tu­ru, za eko­nom­ski razvoj. U pozi­ci­ra­nju arhiv­skog kul­tur­nog nas­lje­đa kao čuva­ra kolek­tiv­nog i indi­vi­du­al­nog pam­će­nja i kao bit­nog pre­dus­lo­va za izgrad­nju demo­krat­skog i pros­pe­ri­tet­nog druš­tva zna­čaj­nu ulo­gu ima­ju dek­la­ra­ci­je, direk­ti­ve, pre­po­ru­ke raz­nih među­na­rod­nih orga­ni­za­ci­ja koje se usva­ja­ju nakon Dru­gog svjet­skog rata. Uz moder­no arhiv­sko zako­no­dav­s­tvo i arhiv­ske ins­ti­tu­ci­je čija se dje­lat­nost pos­tav­lja isklju­či­vo na bri­zi o oču­va­nju cje­lo­vi­tog arhiv­skog nas­lje­đa, uspos­tav­lja­ju se temelj­na nače­la arhiv­ske stru­ke kako bi arhiv­ski izvo­ri dobi­li na vje­ro­dos­toj­nos­ti i auten­tič­nos­ti. Jed­no od njih je nače­lo pro­ve­ni­jen­ci­je iz koga pro­izi­la­zi i nače­lo oču­va­nja cje­lo­vi­tos­ti arhiv­skog fon­da, sa osnov­nim ciljem da se pri­ba­ve isti­ni­te, nauč­no veri­fi­ko­va­ne infor­ma­ci­je i poda­ci o odre­đe­nim isto­rij­skim toko­vi­ma i isto­rij­skom razvo­ju odre­đe­nog druš­tva.
U tom smis­lu poseb­nu paž­nju tre­ba obra­ti­ti na pita­nje namjer­nog i/ili nena­mjer­nog uni­šta­va­nja arhiv­ske gra­đe u smje­na­ma drža­va i nji­ho­vih upra­va, u pro­mje­na­ma ure­đe­nja druš­tve­nog sis­te­ma, i kako se to odra­ža­va na razvoj i podi­za­nje svi­jes­ti o sop­s­tve­nom naci­onal­nom i kul­tur­nom iden­ti­te­tu na odre­đe­noj teri­to­ri­ji. Ovom pri­li­kom ne želi­mo da govo­ri­mo o pro­ble­mi­ma otu­đi­va­nja vri­jed­nih spi­sa, nji­ho­ve pre­pro­da­je, uni­šta­va­nja zbog nepoz­na­va­nja zna­ča­ja i vri­jed­nos­ti arhi­va­li­ja, i slič­no, već bismo to posma­tra­li na nivou pro­mje­na držav­nog ure­đe­nja na odre­đe­nom geograf­skom pros­to­ru. Osnov­no pita­nje koje se name­će je da li je nas­ljed­ni­ku vlas­ti na odre­đe­noj teri­to­ri­ji odgo­va­ra­lo da saču­va odre­đe­ne arhiv­ske spi­se svog pret­hod­ni­ka (bilo da se tu radi­lo o porob­lja­va­nju silom ili dobi­ja­nju  teri­to­ri­je kroz mirov­ne spo­ra­zu­me, obič­no dogo­vo­rom veli­kih sila i rat­nih pobjed­ni­ka, što je mno­go puta bio slu­čaj i sa Bokom kotor­skom), i to zbog čita­vog niza veoma prag­ma­tič­nih raz­lo­ga.
Jedan veoma važan raz­log je bio dalji eko­nom­ski razvoj dobi­je­nog podru­čja, kojeg je tre­ba­lo uskla­di­ti sa razvoj­nim pla­no­vi­ma drža­ve koja uspos­tav­lja vlast na dobi­je­noj teri­to­ri­ji i nje­nim pri­vred­nim inte­re­si­ma. Potom, slje­de­će što je bilo važ­no je potre­ba za brzom sta­bi­li­za­ci­jom poli­tič­kih pri­li­ka i za uspos­tav­lja­njem sop­s­tve­ne poli­tič­ke moći na novoj teri­to­ri­ji. U ostva­ri­va­nju tak­vih cilje­va odre­đe­ni držav­nič­ki spi­si pret­hod­ne upra­ve mogli su da budu kon­tra­pro­duk­tiv­ni i ako se pro­cje­ni­lo da je tako, tre­ba­lo ih je uklo­ni­ti, obič­no pre­pus­ti­ti nebri­zi i čak namjer­no uni­šti­ti. Uz to, dru­ga­či­ja uprav­na i poli­tič­ka orga­ni­za­ci­ja nove drža­ve čes­to nije ima­la nika­kav inte­res da saču­va spi­se svog pret­hod­ni­ka, s obzi­rom na to da oni za nju nisu ima­li više funk­ci­onal­nu vri­jed­nost, tač­ni­je nisu ima­li nikak­vu ope­ra­tiv­nu ulo­gu i zna­čaj.
U okvi­ru sve­ga što je napri­jed reče­no pos­to­ji do danas otvo­re­no pita­nje što se u Koto­ru i Boki kotor­skoj dogo­di­lo sa spi­si­ma koji su stva­ra­ni na ovom podru­čju pri­je 14. vije­ka. Na žalost, još uvi­jek nije empi­rij­ski i pouz­da­no doka­za­no pos­to­ja­nje skrip­to­ri­ja u Koto­ru i oko­li­ci, ali pos­to­je tra­go­vi koji nas navo­de na pret­pos­tav­ke gdje su se pre­pi­si­va­li držav­nič­ki spi­si i litur­gij­ske knji­ge. Što se dogo­di­lo sa spi­si­ma iz vre­me­na kada je Boka bila dio istoč­no-rim­skog car­stva, odnos­no Vizan­ti­je, pa krat­ko eko­nom­ski razvi­je­na i samos­tal­na sred­njo­vje­kov­na komu­na, ili kas­ni­je kada je grad Kotor sa oko­li­com dio sred­njo­vje­kov­ne srp­ske drža­ve? Poseb­no je inti­grant­no kak­va je bila sud­bi­na doku­me­na­ta iz ovog peri­oda ako se iz dru­gih izvo­ra zna da je Kotor doži­vio veli­ki i pri­vred­ni i druš­tve­ni pro­cvat upra­vo u raz­dob­lju kada je bio važan pri­vred­ni cen­tar, to jest veli­ka uvoz­no-izvoz­na luka u sred­njo­vje­kov­noj srp­skoj drža­vi. Ako pos­to­je doka­zi da su na dvo­ru srp­skih vla­da­ra radi­le pisar­ni­ce i da su pos­to­ja­la spre­mi­šta za vri­jed­na doku­men­ta, gdje su nes­ta­li spi­si koji su se u tom vre­me­nu sva­kod­nev­no stva­ra­li u Koto­ru? Uz to, ako spi­si iz pri­vred­nih i dru­gih aktiv­nos­ti ple­mić­kih i gra­đan­skih poro­di­ca nisu saču­va­ni nakon iste­ka nji­ho­vog ope­ra­tiv­nog život­nog cik­lu­sa, što je sa dru­gim arhi­va­li­ja­ma, poseb­no raz­nim pri­vi­le­gi­ja­ma i držav­nič­kim spi­si­ma, to jest svim onim doku­men­ti­ma koji su bili od traj­nog zna­ča­ja za sta­nov­ni­ke i koji su se pre­no­si­li sa kolje­na na kolje­no gene­ra­ci­ja­ma? Ipak, u tim tur­bu­lent­nim vre­me­ni­ma kada je sred­njo­vje­kov­ni grad Kotor s mukom bra­nio svo­ju teri­to­ri­jal­nu cje­lo­vi­tost i eko­nom­ski sta­bi­lan sta­tus, pro­pi­sa­na je nor­ma o čuva­nju važ­nih doku­me­na­ta u tri raz­na arhiv­ska spre­mi­šta u gra­du: u Relik­vi­ja­ru Kate­dra­le sv. Tri­pu­na, opštin­skoj kan­ce­la­ri­ji i kan­ce­la­ri­ji nota­ra. Ona je kodi­fi­ko­va­na u Sta­tu­tu gra­da Koto­ra (Vene­ci­ja, 1616) godi­ne 1417. čla­nom 435.
Među­tim, pita­nje nes­tan­ka važ­nih doku­me­na­ta sta­ri­jih od 1326. godi­ne je još uvi­jek na nivou špe­ku­la­ci­je, kojoj su u pri­log išli i poli­tič­ki doga­đa­ji iz deve­de­se­tih godi­na proš­log vije­ka i tuma­če­nja opte­re­će­na naci­ona­liz­mom i reli­gij­skom podje­lje­noš­ću hriš­ćan­ske crk­ve, pa se čes­to laič­ki izno­si­la pret­pos­tav­ka da ih je smiš­lje­no uni­šti­la mle­tač­ka vlast nakon pre­uzi­ma­nja pro­tek­to­ra­ta nad Bokom kotor­skom 1420. godi­ne, jer su to doku­men­ta koja su pra­vos­lav­ne pro­ve­ni­jen­ci­je! Ako zane­ma­ri­mo ovak­va tuma­če­nja pro­ble­ma, ipak nije isklju­če­no da je Mle­tač­ka repu­bli­ka nakon pri­hva­ta­nja upra­ve nad Bokom kotor­skom, koji se desio na poziv kotor­ske vlas­te­le, poka­za­la odre­đe­nu nebri­gu za oču­va­nje sta­ri­jih arhiv­skih spi­sa pret­hod­nih vla­da­ra. Sasvim je mogu­će da je mle­tač­ka vlast, uz pos­te­pe­no uki­da­nje raz­nih pov­las­ti­ca gra­du i ple­mi­ći­ma, upr­kos što su Koto­ra­ni u pre­go­vo­ri­ma insis­ti­ra­li na oču­va­nju ste­če­nih pra­va i slo­bo­da, doku­men­ta o pri­vi­le­gi­ja­ma, kao doka­zi­ma o eko­nom­skoj moći ple­mi­ća i gra­đa­na Koto­ra i kao svje­do­čans­tvo o ovoj veoma razvi­je­noj sred­njo­vje­kov­noj komu­ni, smiš­lje­no pre­pu­šta­la nebri­zi i zabo­ra­vu, sli­je­de­ći tako eko­nom­ske i poli­tič­ke cilje­ve sop­s­tve­ne drža­ve. U pri­log tome može da govo­ri i činje­ni­ca da je ubr­zo nakon ula­ska u sas­tav Mle­tač­ke repu­bli­ke Kotor znat­no stag­ni­rao i pos­te­pe­no se iz eko­nom­ski moć­nog cen­tra pre­tva­rao u voj­no sre­di­šte, poseb­no nakon što su Tur­ci osvo­ji­li polo­vi­nu Boko­ko­tor­skog zali­va. Tako se i bri­ga o arhiv­skom kul­tur­nom nas­lje­đu, koju je sred­njo­vje­kov­ni grad Kotor kodi­fi­ko­vao u svom sta­tu­tu: da se važ­ni spi­si mora­ju briž­no čuva­ti i po odre­đe­nim pra­vi­li­ma, nakon dola­ska Mle­tač­ke repu­bli­ke više ne pomi­nje kao stro­ga oba­ve­za koju tre­ba pošto­va­ti.

Dru­ga veli­ka opas­nost za oču­va­nje arhiv­skog nas­lje­đa na odre­đe­noj teri­to­ri­ji pri­li­kom čes­tih pro­mje­na upra­va i vla­da­ra je eko­nom­sko, poli­tič­ko i dru­go slab­lje­nje odre­đe­ne drža­ve u pro­ce­su nje­ne admi­nis­tra­tiv­no-poli­tič­ke dezin­te­gra­ci­je, što se nemi­nov­no i uvi­jek odra­ža­va na pro­pis­no vođe­nje admi­nis­tra­ci­je. Tako ima­mo situ­aci­ju da pri kra­ju svo­je upra­ve Mle­tač­ka repu­bli­ka poka­zu­je odre­đe­ni nemar pre­ma arhiv­skoj gra­đi koju je sama stva­ra­la na podru­čju Boke. Poda­ci iz saču­va­nih spi­sa u Kotor­skom arhi­vu kazu­ju da je u dru­goj polo­vi­ni 18. sto­lje­ća sta­nje arhiv­ske gra­đe čiji je stva­ra­lac van­red­ni pro­vi­dur u Koto­ru, izu­zet­no loše. Osim što su se arhi­va­li­je bile odlo­že­ne u vlaž­nom i neo­d­go­va­ra­ju­ćem pros­to­ru zgra­de grad­ske stra­že, bez ikak­vog poseb­nog obez­bje­đe­nja i dos­tup­ne svi­ma, pos­to­ji poda­tak da su ih voj­ni­ci koris­ti­li u higi­jen­ske svr­he. U pomoć je tada pri­te­kao kotor­ski ple­mić Marin Vra­kjen koji je 1763. godi­ne duka­lom zva­nič­no pos­tav­ljen za arhi­vis­tu. Čak je sta­vio na ras­po­la­ga­nje pros­tor u svo­joj kući kako bi saču­vao već znat­no ošte­će­ne arhi­va­li­je glav­nog pred­stav­ni­ka mle­tač­ke vlas­ti u Koto­ru. Kao i u pri­mje­ru iz odred­be Kotor­skog sta­tu­ta i ovdje je pri­mar­no poka­za­na bri­ga o doku­men­ti­ma koji se tiču gra­da Koto­ra i Boke kotor­ske od stra­ne domi­cil­nog sta­nov­niš­tva, što uka­zu­je na nji­ho­vu svi­jest o važ­nos­ti i zna­ča­ju tih arhi­va­li­ja upra­vo za nji­hov ops­ta­nak i samo­bit­nost, kao i ops­ta­nak čita­vog ovog podru­čja.
Prak­sa da se obez­bje­di arhi­vis­ta nas­tav­lje­na je i kada je na osno­vu pre­li­mi­nar­nog mira u Lobe­nu 18. mar­ta 1797. godi­ne Aus­tri­ja taj­nim ugo­vo­rom dobi­la i Boku kotor­sku. Tada je prvo uspos­tav­lje­na voj­na upra­va na ovoj teri­to­ri­ji, a nakon pola godi­ne i civil­na. Odmah 1799. godi­ne ime­no­van je i novi arhi­vis­ta, Mar­ko Fon­ta­na.
Ruska upra­va u Boki kotor­skoj u svo­joj krat­koj vla­da­vi­ni nije mije­nja­la orga­ni­za­ci­onu struk­tu­ru orga­na upra­ve i jav­nih služ­bi uz pošto­va­nje zate­če­nih obi­ča­ja i pri­vi­le­gi­ja domi­cil­nog sta­nov­niš­tva, pa nema­mo nikak­vih indi­ci­ja da je doš­lo do bilo kak­vog otu­đe­nja ili uni­šte­nja arhi­va­li­ja. Među­tim, Fran­cu­ska upra­va iz teme­lja je pro­mje­ni­la orga­ni­za­ci­ju zate­če­ne upra­ve u Boki kotor­skoj kada je posve napu­šte­no feudal­no držav­no ure­đe­nje. Na žalost, pro­past Napo­le­ono­vog car­stva obi­lje­ži­lo je veli­ko otu­đi­va­nje kul­tur­nog bla­ga iz Boke kotor­ske među kojim su sigur­no bili i vri­jed­ni arhiv­ski spi­si. O tome nema­mo pre­ciz­ne podat­ke, ali laku­ne u saču­va­nim arhiv­skim fon­do­vi­ma i infor­ma­ci­je da se neka vrlo sta­ra doku­men­ta nas­ta­la u Koto­ru mogu naći van gra­ni­ca današ­nje Crne Gore, uka­zu­ju na otu­đi­va­nje arhiv­skog kul­tur­nog nas­lje­đa iz Boke nakon smje­ne Fran­cu­za.
Nebri­ga za arhiv­sku gra­đu nas­ta­lu tokom Mle­tač­ke upra­ve, ali i za onu tokom ruske, fran­cu­ske, crno­gor­ske vlas­ti u Boki, nas­ta­vi­la se i tokom Dru­ge aus­trij­ske upra­ve. Polo­vi­nom 19. vije­ka ove arhi­va­li­je su se nala­zi­le pomje­ša­ne sa dru­gim otpa­dom u neadek­vat­nom pros­to­ru, kas­ni­je u vlaž­nom podru­mu zgra­de Sre­skog načel­s­tva u Koto­ru. Orga­ni Aus­trij­ske upra­ve u Zadru (Namjes­niš­tvo dal­ma­tin­sko) je doš­lo na ide­ju da se 1883. godi­ne for­mi­ra cen­tral­ni arhiv za Dal­ma­ci­ju. Tako je iz Koto­ra do 1887. godi­ne odne­sen arhiv­ski fond van­red­nog pro­vi­du­ra nas­tao u radu nje­go­ve kan­ce­la­ri­je u Koto­ru tokom neko­li­ko sto­lje­ća Mle­tač­ke vlas­ti, ali i onaj koje su stva­ra­li orga­ni dru­gih drža­va pri­sut­nih u Boki do 1826. godi­ne, ukup­no 305 sve­za­ka arhi­va­li­ja. Tak­vom odlu­kom aus­trij­skih vlas­ti Kotor i Boka su oko 70 godi­na bili liše­ni svog vri­jed­nog arhiv­skog nas­lje­đa, za njih neza­mje­nji­vog i jedins­tve­nog svje­do­čans­tva o uprav­no-poli­tič­kom i dru­gim obli­ci­ma živo­ta na vlas­ti­toj teri­to­ri­ji. Svjes­ni loših pos­lje­di­ca ovak­vog čina za sve­ukup­ni razvoj i napre­dak svog kra­ja, kul­tur­ni pos­le­ni­ci iz Boke kotor­ske su pred kraj Aus­trij­ske upra­ve kre­nu­li da tra­že povra­ćaj svog pisa­nog kul­tur­nog bla­ga. Tako su 1816. godi­ne napra­vi­li deta­ljan popis ono­ga što se godi­na­ma una­zad obre­lo u Zadru.

Tre­ba napo­me­nu­ti da je Rapal­ski ugo­vor (23. okto­bar 1922.) izme­đu osta­log pre­dvi­đao i podje­lu spi­sa dal­ma­tin­skih arhi­va. Na žalost, zbog nekon­sul­to­va­nja arhiv­skih struč­nja­ka nije se pro­pi­sa­la res­ti­tu­ci­ja arhi­va­li­ja po svim dal­ma­tin­skim gra­do­vi­ma, već samo je bio pre­dvi­đen povra­ćaj Zadru i to neke još uvi­jek ope­ra­tiv­ne arhiv­ske gra­đe. Čla­nom 31 Ugo­vo­ra, Ita­li­ja­ni su zadr­ža­li pra­vo na onaj dio arhi­va­li­ja iz zadar­skog arhi­va koje su nas­ta­le tokom Mle­tač­ke upra­ve u Dal­ma­ci­ji. Tu su se nala­zi­li i spi­si van­red­nog pro­vi­du­ra u Koto­ru i nje­go­ve kotor­ske kan­ce­la­ri­je, kao i izmje­ša­no sa ovim i spi­si dru­gih drža­va koji su nakon Mle­ča­na vrši­li vlast u Boki kotor­skoj. Poku­šaj Kotor­ske opšti­ne da na osno­vu ovog ugo­vo­ra izvr­ši povra­ćaj svog arhiv­skog nas­lje­đa nije uspio.
Na žalost, odno­še­nje arhiv­skog kul­tur­nog bla­ga iz Boke kotor­ske nije se zavr­šio na ovo­me. Nakon kapi­tu­la­ci­je Ita­li­je 1943. godi­ne, Kotor osta­je bez svog boga­tog i veoma zna­čaj­nog arhiv­skog mate­ri­ja­la koji je vje­ko­vi­ma stva­ran u kotor­skoj notar­skoj kan­ce­la­ri­ji. Rad notar­ske kan­ce­la­ri­je u Koto­ru, koji je po poda­ci­ma i infor­ma­ci­ja­ma zna­ča­jan za šire podru­čje, čak i ono van Boke kotor­ske, (uve­zan u 182 svež­nja, ras­pon godi­na 1326–1795) je odne­sen bez ikak­ve moguć­nos­ti da stva­ra­oci, odnos­no ima­oci ove arhiv­ske gra­đe, odnos­no grad Kotor, uti­ču na tak­vu odlu­ku ita­li­jan­skih vlas­ti. Obraz­lo­že­nje je bilo „zašti­ta od even­tu­al­ne rat­ne opas­nos­ti“. Pred­sjed­nik Okruž­nog suda Kotor je bio pri­s­ljen da pre­da ovaj arhiv­ski fond ruko­vo­di­ocu arhiv­ske služ­be za Dal­ma­ci­ju, prof. Gior­gio Cen­cet­ti. Iz Zadra su ove arhi­va­li­je pre­ne­se­ne u Vene­ci­ju i tamo su bile pohra­nje­ne do 20. janu­ara 1949. god. Nakon dužih među­dr­žav­nih pre­go­vo­ra izme­đu Fede­ra­tiv­ne Repu­bli­ke Jugos­la­vi­je i Ita­li­je, a na osno­vu Pri­škog mira iz 1947, izvr­šen je povra­ćaj ovih arhi­va­li­ja, ali u Zadar. Uslov da se arhi­va­li­je iz Zadra vra­te u mjes­to nji­ho­vog nas­tan­ka je bilo otva­ra­nje arhiv­ske ins­ti­tu­ci­je u Koto­ru, tač­ni­je Držav­nog arhi­va u Koto­ru, što je i ura­đe­no 30. novem­bra 1949. god., a vri­je­dan arhiv­ski fond upa­ko­van u 12 drve­nih san­du­ka je doprem­ljen u novo­os­no­va­nu arhiv­sku ins­ti­tu­ci­ju.
Nakon ovo­ga Kotor i Boka su nas­ta­vi­li bor­bu da im se povra­te osta­le arhi­va­li­je odne­se­ne pri­je mno­go godi­na, što se ostva­ri­lo 1952. godi­ne. Tako je vra­ćen mle­tač­ki arhiv iz kan­ce­la­ri­je van­red­nog pro­vi­du­ra, kao i uprav­ni i poli­tič­ki spi­si dru­gih drža­va čiji je Boka kotor­ska bila dio u prvim dece­ni­ja­ma 19. sto­lje­ća. Na žalost, sva­ki tran­s­port arhi­va­li­ja ako se ne obav­lja pod ide­al­no bez­bjed­nim uslo­vi­ma zna­či i traj­no ošte­će­nje spi­sa i nji­ho­vo gub­lje­nje. Ono što danas zna­mo o tome je da su u ovim selje­nji­ma arhi­va­li­ja nes­ta­la dva svež­nja vri­jed­nih doku­me­na­ta iz dva raz­li­či­ta i veoma zna­čaj­na arhiv­ska fon­da. O osta­lim praz­ni­na­ma samo može­mo da naga­đa­mo što se dogo­di­lo.
Možda je suvi­še pre­ten­ci­oz­no tvr­di­ti da je osta­ja­nje bez arhiv­skog nas­lje­đa, kao svje­do­čans­tva o višes­to­ljet­nom živo­tu na podru­čju Boke kotor­ske, znat­no dopri­ni­je­lo i kul­tur­noj, nauč­noj, teh­nič­koj, i uop­šte druš­tve­noj i pri­vred­noj stag­na­ci­ji ovog regi­ona tokom dru­ge polo­vi­ne 19. vije­ka u odno­su na dru­ge dal­ma­tin­ske okru­ge. Među­tim, neke činje­ni­ce govo­re u pri­log odr­ži­vos­ti ovak­ve teze, sre­ćom sagle­da­ne u svom pozi­tiv­nom isho­du. Naime, kada je nakon 1949, to jest 1952. godi­ne veli­ka koli­či­na naj­z­na­čaj­ni­je arhiv­ske gra­đe vra­će­na u mjes­to nje­nog nas­tan­ka — u Kotor, gdje i pri­pa­da, zabi­lje­žen je nagli pro­cvat isto­ri­ograf­ske dje­lat­nos­ti, i uop­šte dru­gih aktiv­nos­ti, poseb­no onih na polju nauke i kul­tu­re. Uz osni­va­nje arhiv­ske ins­ti­tu­ci­je i anga­žo­va­nja veli­kog bro­ja struč­nja­ka za sre­đi­va­nje i obra­du povra­će­nih arhi­va­li­ja, otkri­va­ju se novi poda­ci iz više­vje­kov­ne isto­ri­je ovog podru­čja, nje­go­vog šireg zale­đa, ali i dru­gih drža­va u čijem je uprav­nom radu nas­ta­ja­la ova doku­men­ta­ci­ja, o čemu se do tada nije zna­lo goto­vo ništa ili vrlo malo. Poda­ci su se tica­li svih podru­čja druš­tve­nog i pri­vred­nog dje­lo­va­nja o koji­ma se bez doku­me­na­ta i pisa­nih doka­za moglo samo spe­ku­li­sa­ti na osno­vu sje­ća­nja i usme­ne tra­di­ci­je.
Tada je u Koto­ru, Boki, pa i Crnoj Gori, pokre­nut veći broj struč­nih i nauč­nih časo­pi­sa gdje se objav­lju­ju manji i veći pri­lo­zi iz pome­nu­te arhiv­ske gra­đe, orga­ni­zu­ju se broj­na pre­da­va­nja, kon­fe­ren­ci­je, izlož­be doku­me­na­ta, i sl. Inte­ziv­no se poče­la razvi­ja­ti i među­na­rod­na sarad­nja u kojoj je Boka kotor­ska sa svo­jim arhiv­skim kul­tur­nim nas­lje­đem bila rav­no­prav­ni part­ner. Publi­ko­va­njem ovih arhiv­skih izvo­ra zna­čaj­no se obo­ga­ti­lo nauč­no saz­na­nje čita­vog crno­gor­skog druš­tva u čijem sas­ta­vu je nakon 1945. god. bila i Boka kotor­ska. Nesum­nji­vo je da se kroz sve to mije­nja­la i izgra­đi­va­la svi­jest o sop­s­tve­nom kul­tur­nom i naci­onal­nom iden­ti­te­tu. Jer, druš­tvo bez svog kul­tur­nog nas­lje­đa je druš­tvo bez kori­je­nja i čvr­stih upo­ri­šta i teško da može da stre­mi bilo kak­vom napret­ku. Tada obnov­lje­na Crna Gora kao poseb­na repu­bli­ka u savez­noj drža­vi, pri­hva­ti­la je ovo pisa­no nas­lje­đe koje je stva­ra­no admi­nis­tri­ra­njem raz­nih drža­va tokom više sto­lje­ća u Boki kotor­skoj, kao važan dio svo­je bašti­ne, u kojem su se naš­li i naj­sta­ri­ji saču­va­ni doka­zi o pos­to­ja­nju sta­re drža­ve Crne Gore, o aktiv­nos­ti­ma nje­nih držav­nih i crk­ve­nih vla­da­ra, uop­šte poda­ci o druš­tve­nom i pri­vred­nom razvo­ju čita­ve teri­to­ri­je mno­go pri­je nego što je dobi­la zva­nič­no sta­tus neza­vis­ne drža­ve odlu­kom Beč­kog kon­gre­sa.
Na žalost, zad­njih godi­na je pri­mje­tan pro­blem savre­me­nog crno­gor­skog druš­tva, čak i u obnov­lje­noj drža­vi Crnoj Gori nakon 2006. god., da pri­hva­ti kul­tur­no nas­lje­đe stva­ra­no na teri­to­ri­ji Boke kotor­ske kao važan i neza­obi­la­zan seg­ment sop­s­tve­ne kul­tur­ne bašti­ne, odnos­no svog kul­tur­nog bla­ga (dobra). Među­tim, važ­no je ima­ti izgra­đe­nu svi­jest o tome da drža­ve kroz isto­rij­ski razvoj ljud­ske civi­li­za­ci­je nas­ta­ju i nes­ta­ju, mije­nja se držav­na orga­ni­za­ci­ja i struk­tu­ra nji­ho­ve poli­tič­ke i uprav­ne vlas­ti, ali stvo­re­no kul­tur­no nas­lje­đe na odre­đe­noj teri­to­ri­ji tre­ba da se čuva u cje­los­ti sa kori­je­njem koje je pus­ti­lo ondje gdje je stvo­re­no. Bez ovo­ga nema niti slo­bod­nog poje­din­ca, niti zajed­ni­ce koja je naci­onal­no i kul­tur­no u pot­pu­nos­ti osvješ­će­nja. A sve to je ključ­ni pre­dus­lov izgrad­nje demo­kra­ti­je čemu se u savre­me­nom tre­nut­ku civi­li­za­cij­skog razvo­ja stre­mi.