Ostaje na zemlјi samo ono uzvišeno i predivno

0 Flares Twitter 0 Facebook 0 Google+ 0 Email -- 0 Flares ×

Inter­v­ju s doc. dr. Iva­nom B. Spa­so­vić, povjes­ni­čar­kom i arhi­vis­t­ki­njom u Arhi­vu SANU u Beogra­du

Radim u Arhi­vu SANU i pre­da­jem na Fakul­te­tu za kul­tu­ru i medi­je. Rani­je sam bila pro­fe­sor­ka isto­ri­je u Eko­nom­skoj ško­li u Zemu­nu, a zatim zapos­le­na u Isto­rij­skom arhi­vu u Pan­če­vu.

Stu­di­je Isto­ri­je zavr­ši­la sam na Filo­zof­skom fakul­te­tu u Beogra­du, diplom­skim radom o dram­skim pis­ci­ma Kra­lje­vi­ne Jugos­la­vi­je. Na istoj Kate­dri odbra­ni­la sam magis­tar­sku tezu Banat­ska voj­na gra­ni­ca i nje­no uki­da­nje 1872. i dok­tor­sku diser­ta­ci­ju Obra­zo­va­nje žen­ske dece 1874–1918.

Pored ovih tema, bavim se isto­ri­jom nauke.

Napi­sa­la sam 16 knji­ga, među koji­ma su i dva udž­be­ni­ka isto­ri­je, Isto­ri­ja za sred­nje eko­nom­ske ško­le i Čet­vr­ti sta­lež – žena kroz isto­ri­ju, za viso­ke vas­pi­tač­ke ško­le.

Rad u Arhi­vu je iza­zo­van, čes­to i težak, ali dono­si zado­volj­stvo kada doku­men­ta, pisma i foto­gra­fi­je iz kuti­ja pre­ras­tu u knji­gu. Mis­lim da arhiv­ski izvo­ri čine isto­ri­ju naukom i, obrat­no, kri­tič­ki pris­tup i dar za pisa­nje daju smi­sao sre­đi­va­nju gra­đe.

Sama se više pro­na­la­zim u pro­sve­ti, volim da pre­no­sim zna­nje i nala­zim lepo­tu u radu sa mla­di­ma.

U izda­nju Mati­ce srp­ske nedav­no je objav­lje­na Auto­bi­ogra­fi­ja Miho­vi­la Tomand­la, koju sam pri­re­di­la i, u nje­nom prvom delu, sači­ni­la biogra­fi­ju ovog izu­zet­nog, a do sada malo poz­na­tog, čove­ka.
Dr Miho­vil Tomandl (1894–1963) bio je advo­kat, isto­ri­čar, novi­nar. Nje­gov opus je veli­ki i vre­dan, a poseb­no su važ­ne mono­gra­fi­je: Isto­ri­ja pozo­ri­šta u Voj­vo­di­ni, Spo­me­ni­ca Pan­če­vač­kog srp­skog crk­ve­nog pevač­kog druš­tva, biogra­fi­je Sve­tis­la­va Kasa­pi­no­vi­ća, Vla­di­mi­ra Jova­no­vi­ća, Kons­tan­ti­na Pej­či­ća itd. Porek­lom Hrvat, Tomandl je bio jugos­lo­ven­ski opre­de­ljen i, pos­le gim­na­zi­ja u Zemu­nu i Zagre­bu, kao i stu­di­ja u Beču, za grad u kome će žive­ti oda­brao je Pan­če­vo. Dva­de­se­tih godi­na XX veka ure­đi­vao je novi­ne „Narod­na slo­ga“, koje su bile pot­pu­no i pouz­da­no meri­lo svog vre­me­na. Pored toga, Miho­vil Tomandl vodio je Fran­cu­ski klub, bio član Pevač­kog druš­tva, držao jav­na pre­da­va­nja itd.
Godi­na­ma sam istra­ži­va­la nje­gov život i delo, a onda doš­la i do ruko­pi­sa memo­ara koji se čuva­ju u Ruko­pis­nom ode­lje­nju Mati­ce srp­ske. Pre­tež­ni deo Auto­bi­ogra­fi­je čine puto­pi­si, poseb­no oni nas­ta­li u Tomand­lo­vim gim­na­zij­skim dani­ma, kada je ras­pus­te pro­vo­dio peša­če­ći po Evro­pi. Za vre­me Prvog svet­skog rata bio je u aus­tro­ugar­skom zarob­lje­niš­tvu. Pos­le Dru­gog svet­skog rata Miho­vil Tomandl je sve­do­čio o nemač­kim zlo­či­ni­ma nad spo­me­ni­ci­ma u Pan­če­vu i pos­tao osni­vač i direk­tor Isto­rij­skog arhi­va u Pan­če­vu.

Knji­ga o Tomand­lu trag je jed­nog zanim­lji­vog, sves­tra­nog i skrom­nog čove­ka i nje­go­vog čas­nog i plod­nog živo­ta.

Tak­vi, ple­me­ni­ti delo­vi isto­ri­je kao da su u sen­ci nje­nih sumor­nih stra­na, a potreb­ni su jer vra­ća­ju veru u vrli­ne, nauku, prav­du.
Kao što kaže pisac Ivan Bunjin: “Jed­no je dobro: od živo­ta civi­li­za­ci­je osta­je na zemlјi samo ono uzvi­še­no i pre­div­no, samo to”.