Pravni okvir informacijskih struka u Republici Hrvatskoj

Infor­ma­cij­ske stru­ke su dje­lat­nos­ti koje stra­te­ški koris­ti infor­ma­ci­je u svom podru­čju u svr­hu una­pre­đe­nja orga­ni­za­ci­je i dje­lo­va­nja. Infor­ma­cij­ske stru­ke ostva­ra­ju svo­ju misi­ju kroz razvoj, razvi­ja­nje i imple­men­ta­ci­ju infor­ma­ci­ja te uprav­lja­nje infor­ma­cij­skim izvo­ri­ma i ser­vi­si­ma. Tako­đer upo­treb­lja­va­ju teh­no­lo­gi­ju kao stra­te­ški i ope­ra­tiv­ni apa­rat u svr­hu pos­ti­za­nja cilje­va.Pre­ma uvri­je­že­nom miš­lje­nju infor­ma­cij­ske stru­ke se odno­se (ali nisu stro­go limi­ti­ra­ne) na arhi­vis­ti­ku, bibli­ote­kar­stvo, doku­men­ta­lis­ti­ku, muze­olo­gi­ju i na podru­čje uprav­lja­nja zna­njem.
Infor­ma­cij­ske stru­ke su danas foku­si­ra­ne na inten­ziv­no ras­prav­lja­nje o zašti­ti pisa­ne kul­tur­ne bašti­ne, uprav­lja­nje infor­ma­cij­skim usta­no­va­ma, služ­ba­ma i mre­ža­ma, infor­ma­cij­skoj eti­ci, inte­lek­tu­al­nom vlas­niš­tvu i autor­skim pra­vi­ma, pro­mi­ca­nju for­mi­ra­nja i uprav­lja­nja zbir­ka­ma gra­đe i infor­ma­ci­ja, uprav­lja­nju zna­njem, zatim na pra­vo na pris­tup infor­ma­ci­ja­ma, europ­ske infor­ma­cij­ske ini­ci­ja­ti­ve, stva­ra­ju­ći pri­tom okvir za tuma­če­nje dopri­no­sa dru­gih dis­ci­pli­na razvo­ju infor­ma­cij­skih zna­nos­ti kao i važ­nos­ti infor­ma­cij­skih stu­di­ja za dru­ge dis­ci­pli­ne – stva­ra­ju­ći time inter­dis­ci­pli­na­ru mre­žu.

U infor­ma­cij­skoj eri i eri zna­nja, infor­ma­cij­ski struč­nja­ci su esen­ci­jal­ne i ključ­ne figu­re koje omo­gu­ća­va­ju  kom­pe­ti­tiv­no podru­čje teme­lje­no na zna­nju, urgent­no odgo­va­ra­ju­ći na novo­nas­ta­le potre­be za infor­ma­ci­ja­ma. Infor­ma­ci­je su temelj živo­ta za infor­ma­cij­ske tije­la i neo­p­hod­ne za kon­ti­nu­ira­no cje­lo­ži­vot­no uče­nje. Dije­lje­nje infor­ma­ci­ja (infor­ma­ti­on sha­ring) tako­đer je neo­p­hod­no za sva­ku orga­ni­za­ci­ju koja nas­to­ji da uprav­lja inte­lek­tu­al­nim kapi­ta­lom /vlasništvo.

Legis­la­ti­va

Dje­lat­nost infor­ma­cij­ske stru­ke u Hrvat­skoj regu­li­ra­na je zakon­skim pro­pi­si­ma. Naj­vi­ši prav­ni akt koji regu­li­ra osno­ve druš­tva i okvir prav­nog sus­ta­va i koji pro­pi­su­je temelj­na nače­la držav­nog ure­đe­nja je Ustav Repu­bli­ke Hrvat­ske.  Dije­lo­vi Usta­va¹ Repu­bli­ke Hrvat­ske koji se posred­no i nepo­sred­no odno­se na širu i užu dje­lat­nost infor­ma­cij­ske stru­ke sadr­ža­ni su u čl. 3. koji defi­ni­ra naj­vi­še vred­no­te ustav­nog poret­ka Repu­bli­ke Hrvat­ske među koji­ma podra­zu­mi­je­va i pošti­va­nje pra­va čovje­ka i vla­da­vi­nu pra­va.
Pre­ma čl. 19. poje­di­nač­ni akti držav­ne upra­ve i tije­la koja ima­ju jav­ne ovlas­ti mora­ju biti ute­me­lje­ni na zako­nu. Jam­či se sud­ska kon­tro­la zako­ni­tos­ti poje­di­nač­nih aka­ta uprav­nih vlas­ti i tije­la koja ima­ju jav­ne ovlas­ti.
Pre­ma član­ku 36. zajam­če­na je nepo­vre­di­va slo­bo­da i taj­nost dopi­si­va­nja i svih dru­gih obli­ka opće­nja, dok se u čl. 37. sva­koj oso­bi se jam­či sigur­nost i taj­nost osob­nih poda­ta­ka. U isto­me se član­ku prok­la­mi­ra zakon­sko ure­đe­nje zašti­te poda­ta­ka te nad­zor nad dje­lo­va­njem infor­ma­tič­kih sus­ta­va u drža­vi. Zabra­nje­na je upo­ra­ba osob­nih poda­ta­ka suprot­na utvr­đe­noj svr­si nji­ho­vo­ga pri­kup­lja­nja.
Član­kom 38. se jam­či slo­bo­da miš­lje­nja i izra­ža­va­nja mis­li. Sobo­da izra­ža­va­nja mis­li obu­hva­ća oso­bi­to slo­bo­du tiska i dru­gih sred­sta­va pri­op­ća­va­nja, slo­bo­du govo­ra i jav­nog nas­tu­pa i slo­bod­no osni­va­nje svih usta­no­va jav­nog pri­op­ća­va­nja. Čla­nak 46. važan je za dome­nu infor­ma­cij­ske stru­ke, jer se u nje­mu daje pra­vo sva­koj oso­bi na dos­tup­nost infor­ma­ci­ja koji­ma uprav­lja­ju držav­na i dru­ga jav­na tije­la te moguć­nost sla­nja pred­stav­ka i pri­tuž­ba i dava­nje pri­jed­lo­ge držav­nim i dru­gim jav­nim tije­li­ma.

Tije­la s jav­nim ovlas­ti­ma kao što su držav­ni arhi­vi, knjiž­ni­ce, muze­ji i pismo­hra­ne odnos­no kul­tur­ne, obra­zov­ne i znans­tve­ne usta­no­ve Repu­bli­ke Hrvat­ske pred­stav­lja­ju subjek­te kroz koje infor­ma­cij­ske stru­ke pro­ji­ci­ra­ju svo­je dje­lat­nos­ti!

Zako­nom o usta­no­va­ma²  od 30. srp­nja 1993. odre­đu­je se sta­tus usta­no­ve kao  prav­ne oso­be koja se (izme­đu osta­log)  osni­va za traj­no obav­lja­nje dje­lat­nos­ti zna­nos­ti, kul­tu­re i infor­mi­ra­nja, etc…..(čl. 1). Poseb­no tre­ba obra­ti­ti pozor­nost na dio Zako­na koje se koji se odno­si na jav­nost  rada usta­no­ve³.
Čla­nak 60. Zako­na o usta­no­va­ma prok­la­mi­ra jav­nost usta­no­va i  obve­zu pra­vo­dob­nog i isti­ni­tog oba­vje­šta­va­nja jav­nos­ti o obav­lja­nju dje­lat­nos­ti ili dije­la dje­lat­nos­ti za koju je osno­va­na, dok čla­nak 61. defi­ni­ra obve­ze usta­no­ve pre­ma prav­nim i fizič­kim oso­ba­ma u smis­lu pra­vo­dob­nog  i pogo­dan nači­na oba­vje­šta­va­nja o uvje­ti­ma i nači­nu dava­nja svo­jih uslu­ga i obav­lja­nju pos­lo­va iz dje­lat­nos­ti za koju je usta­no­va osno­va­na.
Pre­ma član­ku 62. Usta­no­va je duž­na u razum­nom roku dava­ti sred­stvi­ma jav­nog infor­mi­ra­nja na nji­hov zah­tjev infor­ma­ci­je o obav­lja­nju svo­je dje­lat­nos­ti i omo­gu­ći­ti im uvid u odgo­va­ra­ju­ću doku­men­ta­ci­ju.
Usta­no­va će uskra­ti­ti dava­nje infor­ma­ci­ja, odnos­no uvid u doku­men­ta­ci­ju ako je ona zako­nom, aktom o osni­va­nju usta­no­ve ili sta­tu­tom usta­no­ve odre­đe­na kao služ­be­na, pos­lov­na, znans­tve­na ili umjel­nič­ka taj­na te kad se odno­si na osob­ne podat­ke fizič­kih oso­ba.

Osim Zako­na o usta­no­va­ma koji regu­li­ra sta­tus i dje­lat­nost istih na općoj razi­ni, hrvat­sko zako­no­dav­s­tvo ima na sna­zi zako­ne koji nepo­sred­no ure­đu­ju arhiv­sku, knjiž­nič­nu i muzej­sku dje­lat­nost.

Knjiž­nič­na dje­lat­nost, uvje­ti i način nje­zi­na obav­lja­nja, ustroj­stvo i način rada knjiž­ni­ca ure­đe­ni su Zako­nom o knjiž­ni­ca­ma⁴  od 19. ruj­na 1997. godi­ne.
Zakon defi­ni­ra knjiž­nič­nu dje­lat­nost kao jav­nu služ­bu od inte­re­sa za Repu­bli­ku Hrvat­sku, a kao jedan od glav­nih aspe­ka­ta knjiž­nič­ne dje­lat­nos­ti defi­ni­ra izra­du infor­ma­cij­skih poma­ga­la, sudje­lo­va­nje u izra­di skup­nih kata­lo­ga i baza poda­ta­ka, omo­gu­ća­va­nje pris­tu­pač­nos­ti knjiž­nič­ne gra­đe i infor­ma­ci­ja  koris­ni­ci­ma pre­ma nji­ho­vim potre­ba­ma i zah­tje­vi­ma. Dak­le, može se reći da je glav­ni aspekt knjiž­nič­ne dje­lat­nos­ti osi­gu­ra­va­nje pro­to­ka infor­ma­ci­ja i stan­dar­di­za­ci­je pos­tup­ka u obra­di i pro­to­ku gra­đe i infor­ma­ci­ja.

Slič­nu zakon­sku plat­for­mu koris­ti osnov­ni zakon­ski pro­pis koji ure­đu­je arhiv­sku dje­lat­nost, Zakon o arhiv­skom gra­di­vu i arhi­vi­ma⁵ od 19. ruj­na 1997. godi­ne.
Spo­me­nu­tim je zako­nom arhiv­ska služ­ba tako­đer ure­đe­na kao jav­na služ­ba obvez­na na cije­lom podru­čju Repu­bli­ke Hrvat­ske. Zakon defi­ni­ra arhi­ve kao tije­la s jav­nim ovlas­ti­ma za čuva­nje, zašti­tu, obra­du i kori­šte­nje arhiv­sko­ga gra­di­va, dok su pismo­hra­ne defi­ni­ra­ne kao ustroj­stve­na jedi­ni­ca u kojoj se odla­že i čuva arhiv­sko, odnos­no regis­tra­tur­no gra­di­vo do pre­da­je nad­lež­nom arhi­vu. Arhiv­sku služ­bu obav­lja­ju, kao jav­ne usta­no­ve, Hrvat­ski držav­ni arhiv, područ­ni držav­ni arhi­vi te arhi­vi jedi­ni­ca lokal­ne samo­upra­ve i upra­ve⁶.
U član­ku 44. se navo­di da držav­ni  arhi­vi, radi ostva­re­nja svo­jih zada­ća,  struč­nim i znans­tve­nim meto­da­ma istra­žu­ju i pro­uča­va­ju pita­nja zašti­te kul­tur­nih doba­ra, arhi­vis­ti­ke, pomoć­nih povi­jes­nih i infor­ma­cij­skih zna­nos­ti, suvre­me­nih obli­ka stroj­ne obra­de poda­ta­ka i srod­nih dis­ci­pli­na.
Infor­ma­cij­ska dje­lat­nost arhi­va oči­tu­je se kroz zakon­ski čla­nak 48. u kojem se navo­di da se izra­dom oba­vi­jes­nih poma­ga­la i dava­njem struč­nih i znans­tve­nih oba­vi­jes­ti arhi­vi pove­zu­ju u jedins­tve­ni infor­ma­cij­ski sus­tav, uklju­ču­ju u opći infor­ma­cij­ski sus­tav Repu­bli­ke Hrvat­ske i u među­na­rod­ne sus­ta­ve pri­je­no­sa oba­vi­jes­ti.
Ova vrsta zakon­ske pod­lo­ge omo­gu­ća­va arhi­vi­ma da pre­uz­mu vrlo važ­nu ulo­gu u odgo­vor­no­me uprav­lja­nju unu­tar jav­ne upra­ve budu­ći da podr­ža­va­ju jav­na tije­la u uprav­lja­nju nji­ho­vim infor­ma­cij­skim i doku­men­ta­cij­skim resur­si­ma te razvi­ja­ju sen­zi­bi­li­tet za vri­jed­nost koju spi­si ima­ju za dos­ljed­no, kon­ti­nu­ira­no i učin­ko­vi­to obav­lja­nje dje­lat­nos­ti i uprav­lja­nje.

Muzej­ska dje­lat­nost, uvje­ti i način nje­zi­na obav­lja­nja, ustroj­stvo i način rada muze­ja ure­đe­ni su Zako­nom o muze­ji­ma⁷ od 9. lis­to­pa­da 1998. godi­ne.
Zakon defi­ni­ra muzej­sku dje­lat­nost kao jav­nu služ­bu od inte­re­sa za Repu­bli­ku Hrvat­sku koja obav­lja­ju muze­ji, gale­ri­je i zbir­ke. Muzej­ska dje­lat­nost obu­hva­ća: skup­lja­nje, čuva­nje i istra­ži­va­nje civi­li­za­cij­skih, kul­tur­nih i pri­rod­nih doba­ra te nji­ho­vu struč­nu i znans­tve­nu obra­du i sis­te­ma­ti­za­ci­ju u zbir­ke, traj­no zašti­ći­va­nje muzej­ske gra­đe, muzej­ske doku­men­ta­ci­je, muzej­skih loka­li­te­ta i nala­zi­šta, nji­ho­vo nepo­sred­no i posred­no pre­do­ča­va­nje jav­nos­ti putem stal­nih i povre­me­nih izlo­ža­ba te objav­lji­va­nje poda­ta­ka i spoz­na­ja o muzej­skoj gra­đi i muzej­skoj doku­men­ta­ci­ji putem struč­nih, znans­tve­nih i dru­gih oba­vi­jes­nih sred­sta­va.

Svo­je­vr­s­nu revo­lu­ci­ju i uvo­đe­nje novi­te­ta u dome­ni infor­ma­cij­skih stru­ka uči­nio je Zakon o pra­vu na pris­tup infor­ma­ci­ja­ma⁸ od 15. lis­to­pa­da 2003. godi­ne.
Shod­no je za pono­vi­ti da je Zakon usvo­jen kao rezul­tat pri­ti­sa­ka kam­pa­nje “Gra­đa­ni ima­ju pra­vo zna­ti” i koali­ci­je nev­la­di­nih orga­ni­za­ci­ja⁹   pod nazi­vom “Jav­nost ima pra­vo zna­ti!”
Zakon prok­la­mi­ra nače­lo jav­nos­ti, otvo­re­nos­ti odnos­no tran­s­pa­ren­tos­ti kao jed­no od temelj­nih nače­la demo­krat­ske vlas­ti i dos­tup­nost infor­ma­ci­ja u posje­du jav­ne vlas­ti kao jed­no od temelj­nih pra­va gra­đa­na.
Spo­me­nu­tim se Zako­nom ure­đu­je pra­vo na pris­tup infor­ma­ci­ja­ma koje posje­du­ju, ras­po­la­žu ili nad­zi­ru tije­la jav­ne vlas­ti i pro­pi­su­ju nače­la pra­va na pris­tup infor­ma­ci­ja­ma,
Pra­vo na pris­tup pot­pu­nim i toč­nim infor­ma­ci­ja­ma o radu tije­la s jav­nim ovlas­ti­ma omo­gu­ću­je se svim doma­ćim ili stra­nim fizič­kim i prav­nim oso­ba­ma. Pris­tup infor­ma­ci­ja­ma duž­na su omo­gu­ći­ti sva držav­na tije­la, tije­la jedi­ni­ca lokal­ne i područ­ne (regi­onal­ne) samo­upra­ve te prav­ne oso­be s jav­nim ovlas­ti­ma i dru­ge oso­be na koje su pre­ne­se­ne jav­ne ovlas­ti
Zako­nom je odre­đe­no da se sva­ke godi­ne u služ­be­nim gla­si­li­ma obja­vi aktu­alan popis tije­la jav­ne vlas­ti koji su duž­na omo­gu­ći­ti infor­ma­ci­je gra­đa­ni­ma.
Zakon po prvi put uvo­di kata­log infor­ma­ci­ja koji je sva­ko tije­lo jav­ne vlas­ti  duž­no ustro­ji­ti poseb­nom odlu­kom. Kata­log sadr­ži infor­ma­ci­je koje tije­lo posje­du­je, ras­po­la­že ili nad­zi­re, a koji sadr­ži sis­te­ma­ti­zi­ra­ni pre­gled infor­ma­ci­ja s opi­som sadr­ža­ja, namje­nom, nači­nom osi­gu­ra­va­nja i vre­me­nom ostva­ri­va­nja pra­va na pris­tup.

Na 41. savje­to­va­nju Hrvat­skog arhi­vis­tič­kog druš­tva “Arhiv­ska služ­ba na pra­gu pris­tu­pa Hrvat­ske Europ­skoj Uni­ji”, odr­ža­nom 2006. godi­ne u Kar­lov­cu, gđa Deana Kova­čec je odr­ža­la izla­ga­nje pod nazi­vom Pristup informacijama i dokumentima u posjedu tijela javne vlasti. Osvr­nu­la se na  pro­ble­me koji nas­ta­ju pri­li­kom pri­mje­ne Zako­na o pra­vu na pris­tup infor­ma­ci­ja­ma u prak­si, a poseb­no je obra­ti­la pozor­nost na pro­ble­me ustro­ja­va­nja kata­lo­ga infor­ma­ci­ja! Tre­nut­no ustro­je­ni kata­lo­zi ne zado­vo­lja­va­ju kri­te­ri­je, povr­š­ni su i  ne daju deta­ljan pre­gled infor­ma­ci­ja sa sadr­ža­jem, a nije vid­lji­va namje­na doku­me­na­ta kao ni način nji­ho­vog osi­gu­ra­va­nja. Kata­lo­zi de fac­to pred­stav­lja­ju samo she­ma­ma­ti­zi­ra­ne pre­gle­de dje­lo­kru­ga dotič­no­ga tije­la.

Dos­tup­nos­ti infor­ma­ci­ja kroz priz­mu zakon­skog okvi­ra i stvar­ne prak­se bila je glav­na tema među­na­rod­nog struč­nog sku­pa u okvi­ru 2. Zagre­bač­kog arhiv­skog dana odr­ža­nog u stu­de­no­me 2006. Inten­ci­ja sku­pa je bila ini­ci­ra­nje ras­pra­ve o nače­lu dos­tup­nos­ti infor­ma­ci­ja i doku­me­na­ta i pro­ble­mi­ma koji pro­iz­la­ze iz pro­ved­be tog nače­la u prak­si i među­sob­na raz­mje­na iskus­ta­va na rele­vant­nu pro­ble­ma­ti­ku.

Čla­nak 8. Zako­na o pra­vu na pris­tup infor­ma­ci­ja­ma pre­dvi­đa i izu­ze­tak od pra­va na infor­ma­ci­ju, koje jam­či i Opća dek­la­ra­ci­ja o pra­vu čovje­ka i gra­đa­ni­na, ako je infor­ma­vi­ja na osno­vi kri­te­ri­ja utvr­đe­nih zako­nom pro­gla­še­na držav­nom, voj­nom, služ­be­nom, pro­fe­si­onal­nom ili pos­lov­nom taj­nom ili ako je zašti­će­na zako­nom kojim se ure­đu­je podru­čje zašti­te osob­nih poda­ta­ka.

Sa Zako­nom o pra­vu na pris­tup infor­ma­ci­ja­ma su kohe­rent­no pove­za­na još dva zako­na; Zakon o zašti­ti osob­nih poda­ta­ka od 12. lip­nja 2003 i  Zakon o taj­nos­ti poda­ta­ka od 13. srp­nja 2007. godi­ne¹⁰.

U lip­nju 2003. godi­ne Hrvat­ski sabor je donio Zakon o zašti­ti osob­nih poda­ta­ka kao još jedan u nizu pro­pi­sa koji­ma se hrvat­ski prav­ni sus­tav pri­bli­ža­va Europ­skoj Uni­ji.
Ovim se Zako­nom ure­đu­je zašti­ta osob­nih poda­ta­ka o fizič­kim oso­ba­ma te nad­zor nad pri­kup­lja­njem, obra­dom i kori­šte­njem osob­nih poda­ta­ka u Repu­bli­ci Hrvat­skoj. Pre­ma tome Zako­nu su svi poda­ci po koji­ma se može iden­ti­fi­ci­ra­ti neka oso­ba osob­ni poda­ci, a goto­vo sva­ka upo­ra­ba istih jest obra­da osob­nih poda­ta­ka i pod­lož­na je odred­ba­ma Zako­na i rele­vant­nim pod­za­kon­skim akti­ma.
Odred­be ovog Zako­na odno­se se na sve, odnos­no na držav­na tije­la, župa­ni­je, opći­ne, gra­do­ve, prav­ne oso­be (tvrt­ke, usta­no­ve i sl.) i poje­din­ce. Izu­ze­tak je da se odred­be Zako­na ne pri­mje­nju­ju na obra­du osob­nih poda­ta­ka koju pro­vo­de fizič­ke oso­be isklju­či­vo za osob­nu pri­mje­nu ili za potre­be kućans­tva.
Svr­ha zašti­te osob­nih poda­ta­ka je zašti­ta pri­vat­nog živo­ta i osta­lih ljud­skih pra­va i temelj­nih slo­bo­da u pri­kup­lja­nju, obra­di i kori­šte­nju osob­nih poda­ta­ka.

Pri­je nego što se osvr­ne­mo na Zakon o taj­nos­ti poda­ta­ka iz 2007., potreb­no je nagla­si­ti da je u pro­sin­cu 1996. done­sen  Zakon o zašti­ti taj­nos­ti poda­ta­ka¹¹, koji je regu­li­rao pita­nje taj­nos­ti u RH i pro­pi­si­vao i defi­ni­rao pojam, vrste i stup­nje­ve taj­nos­ti te mje­re i pos­tup­ke za utvr­đi­va­nje, upo­ra­bu i zašti­tu taj­nih poda­ta­ka nas­ta­lih dje­lo­va­njem tije­la držav­ne vlas­ti, jedi­ni­ca lokal­ne samo­upra­ve i upra­ve, usta­no­va i prav­nih oso­ba koje ima­ju jav­ne ovlas­ti (u dalj­njem tek­s­tu: jav­nih tije­la) te dru­gih prav­nih oso­ba.
Zakon je ure­dio da poda­ci pre­ma vrsti taj­ne mogu biti držav­na, voj­na, služ­be­na, pos­lov­na ili pro­fe­si­onal­na taj­na, a pre­ma stup­nju taj­nos­ti poda­ci mogu biti držav­na taj­na, vrlo taj­ni, taj­ni i povjer­lji­vi! Tak­va podje­la se u prak­si poka­za­la pot­pu­no neučin­ko­vi­tom, jer je veoma malo taj­nih poda­ta­ka ima­lo pra­vil­no odre­đe­nu vrstu i stu­panj. Što­vi­še, stu­panj bi se čes­to zabo­ra­vio sta­vi­ti na ispra­vu i time bi se poda­tak prak­tič­no uči­nio jav­nim.
Spo­me­nu­ti Zakon nije odgo­va­rao stan­dar­di­ma koji se pri­mje­nju­ju u zem­lja­ma čla­ni­ca­ma Europ­ske uni­je pa je kao pos­lje­di­ca pos­to­je­će nekom­pa­ti­bil­nos­ti, 2007. Zakon zami­je­njen sa Zako­nom o taj­nos­ti poda­ta­ka koji na novi, suvre­men način, suk­lad­no stan­dar­di­ma i svjet­skoj prak­si, regu­li­ra pita­nja taj­nos­ti držav­nih poda­ta­ka u Repu­bli­ci Hrvat­skoj.
Zakon o taj­nos­ti poda­ta­ka kojim se pro­pi­su­je da se taj­nost poda­ta­ka ubu­du­će umjes­to po vrsti (držav­na, služ­be­na ili voj­na taj­na), odre­đu­je samo po stup­nje­vi­ma (vrlo taj­no, taj­no, povjer­lji­vo i ogra­ni­če­no).

Važ­no je za uoči­ti pos­to­ja­nje podru­čje nega­tiv­ne inter­fe­ren­ci­je izme­đu Zako­na  o pra­vu na pris­tup infor­ma­ci­ja­ma i Zako­na o zašti­ti osob­nih poda­ta­ka odnos­no Zako­na o taj­nos­ti poda­ta­ka!

Pri­pad­ni­ci civil­nih udru­ga upo­zo­ra­va­ju da pos­to­ji niz spor­nih odred­bi Zako­na o taj­nos­ti koji ne pri­do­no­se većoj tran­s­pa­rent­nos­ti i jav­nos­ti rada i dje­lo­va­nja držav­nih orga­na i koji su pod­lož­ni isko­ri­šta­va­nju poput ono­ga pre­ma koje­mu tije­la jav­ne vlas­ti mogu uskra­ti­ti pra­vo na infor­ma­ci­ju ako je ona pro­gla­še­na držav­nom, voj­nom, služ­be­nom, pro­fe­si­onal­nom ili pos­lov­nom.
Pro­blem se stva­ra jer Zakon nije pre­dvi­dio meha­ni­zam koji bi argu­men­ti­rao i kon­tro­li­rao oprav­da­nost pro­gla­ša­va­nja doku­men­ta taj­nim!

Pro­tek­le je godi­ne u Trstu, u sklo­pu Autumn Arc­hi­val Scho­ol 2007 odnos­no Jesen­ske arhi­vis­tič­ke ško­le, u orga­ni­za­ci­ji Među­na­rod­nog ins­ti­tu­ta za arhiv­ske zna­nos­ti, Držav­nog arhi­va u Trstu i Sred­njo­europ­ske ini­ci­ja­ti­ve, dr. Gra­zia Tatò, ina­če rav­na­te­lji­ca Držav­nog arhi­va u Trstu, odr­ža­la izla­ga­nje o arhiv­skom zako­no­dav­s­tvu u Ita­li­ji, u kojem se tako­đer osvr­nu­la na goru­ći pro­blem s kojim se tre­nut­no suoča­va­ju u Ita­li­ji; nače­lo pri­vat­nost tj. pra­vo oso­ba na zašti­tu osob­nih poda­ta­ka u pot­pu­noj je koli­zi­ji s nače­lom tran­s­pa­rent­nost tj. pra­vo koris­ni­ka na dos­tup­nost arhiv­skog gra­di­va!

Za kraj bih u krat­kim crta­ma dotak­nu­la i zakon­sku regu­la­ti­vu na podru­čju elek­tro­nič­ko­ga pos­lo­va­nja u Repu­bli­ci Hrvat­skoj.
U Hrvat­skoj pos­to­ji temelj­na prav­na regu­la­ti­va za razvoj elek­tro­nič­kog pos­lo­va­nja i infor­ma­cij­skog druš­tva, a naj­ve­ći zada­tak u slje­de­će­mu raz­dob­lju jest rad na širem pri­hva­ća­nju pred­nos­ti IT teh­no­lo­gi­je u druš­tvu.
Osnov­ni pro­pi­si koji regu­li­ra­ju elek­tro­nič­ko pos­lo­va­nje i upo­ra­bu elek­tro­nič­kih poda­ta­ka u druš­tve­ne svr­he, a koji su  uskla­đe­ni s europ­skom regu­la­ti­vom su: Zakon o elek­tro­nič­kom pot­pi­su¹²  od 30. siječ­nja 2002. i Zakon o elek­tro­nič­koj ispra­vi¹³  od 21. pro­sin­ca 2005. godi­ne.

Pod poj­mom elek­tro­nič­ki pot­pis podra­zu­mi­je­va se skup poda­ta­ka u elek­tro­nič­kom obli­ku koji slu­že za iden­ti­fi­ka­ci­ju pot­pis­ni­ka i pot­vr­du vje­ro­dos­toj­nos­ti pot­pi­sa­nog elek­tro­nič­kog doku­men­ta (napre­dan elek­tro­nič­ki pot­pis je onaj koji pouz­da­no jam­či iden­ti­tet pot­pis­ni­ka)
Pod poj­mom elek­tro­nič­ka ispra­va podra­zu­mi­je­va se cje­lo­vit skup poda­ta­ka sa prav­nom sna­gom koji su elek­tro­nič­ki gene­ri­ra­ni, pos­la­ti, prim­lje­ni ili saču­va­ni na elek­tro­nič­kom, mag­net­nom, optič­kom ili dru­gom medi­ju. Elek­tro­nič­ka ispra­va ima istu prav­nu sna­gu kao i ispra­va na papi­ru

Zakon o elek­tro­nič­kom pot­pi­su je rije­šio pita­nje pot­pi­si­va­nja u vir­tu­al­nom svi­je­tu, dak­le jas­nog i prav­no važe­ćeg oči­to­va­nja volje pot­pi­si­va­njem te ure­dio pra­va, obve­ze i odgo­vor­nos­ti dava­te­lja uslu­ga cer­ti­fi­ci­ra­nja elek­tro­nič­kog pot­pi­sa i prav­nu valja­nost napred­no­ga elek­tro­nič­kog pot­pi­sa

Zakon o elek­tro­nič­koj ispra­vi od 21. pro­sin­ca 2005. ure­đu­je pra­vo fizič­kih i prav­nih oso­ba na upo­ra­bu elek­tro­nič­ke ispra­ve, prav­nu valja­nost elek­tro­nič­ke ispra­ve te upo­ra­bu i pro­met elek­tro­nič­kih ispra­va. Taj zakon je je omo­gu­ćio pove­zi­va­nje elek­tro­nič­kog pot­pi­sa s elek­tro­nič­kom ispra­vom čime je stvo­re­na elek­tro­nič­ka cje­li­na ana­log­na pot­pi­si­va­nju neke papir­ne ispra­ve (doku­men­ta, izja­ve, pot­vr­de i sl.)
Ta dva zako­na sto­ga, pred­stav­lja­ju zaokru­že­nu cje­li­nu i osno­vi­cu za izgra­đi­va­nje cije­log  niza prav­nih odno­sa teme­lje­nih na elek­tro­nič­kom pos­lo­va­nju i stva­ra­ju plat­for­mu za  razvi­tak cje­lo­vi­to­ga infor­ma­cij­skog druš­tva.

Zaklju­čak

Tije­li­ma u jav­nom sek­to­ru potreb­no je una­pri­je­đe­no i pouz­da­no uprav­lja­nje nji­ho­vim spi­si­ma i infor­ma­cij­skim resur­si­ma u cje­li­ni koje kva­li­tet­no podr­ža­va i pos­lov­ne potre­be i odgo­vor­nost u radu. Uprav­lja­nje infor­ma­cij­skim i doku­men­ta­cij­skim resur­si­ma pos­ta­je sve slo­že­ni­je, inte­gri­ra­no i od vital­nog zna­ča­ja za obav­lja­nje pos­lo­va­nja. Infor­ma­cij­ske i komu­ni­ka­cij­ske teh­no­lo­gi­je omo­gu­ću­ju nove obli­ke surad­nje i komu­ni­ka­ci­je u radu te orga­ni­za­ci­je infor­ma­ci­ja. Infor­ma­ci­ja­ma se sve više uprav­lja elek­tro­nič­ki bez obzi­ra na to u kojem su obli­ku one zapi­sa­ne. Iako je hrvat­sko zako­no­dav­s­tvo je tre­nut­no u fazi uskla­đi­va­nja sa europ­skim zako­no­dav­s­tvom, sma­tram da je tre­nut­na de iure situ­aci­ja zado­vo­lja­va­ju­ća i podu­pi­re uprav­lja­nje infor­ma­ci­ja­ma, razvoj infor­ma­cij­ske stru­ke i razvoj infor­ma­cij­skih teh­no­lo­gi­ja, dok se o pro­ble­mi­ma pri­mje­ne zakon­skih pro­pi­sa može disku­ti­ra­ti inter­dis­ci­pli­nar­no i na pri­mje­ri­ma dobre i loše prak­se!

(Izla­ga­nje je odr­ža­no na 3. ZAD — danu, Zagreb, 29. stu­de­no­ga 2008.godine)

1. Odbor za Ustav, Pos­lov­nik i poli­tič­ki sus­tav Hrvat­sko­ga sabo­ra je na sjed­ni­ci 23. trav­nja 2001. utvr­dio pro­čiš­će­ni tekst Usta­va Repu­bli­ke Hrvat­ske. Pro­čiš­će­ni tekst Usta­va Repu­bli­ke Hrvat­ske obu­hva­ća Ustav Repu­bli­ke Hrvat­ske (NN 56/90, 135/97, 8/98 – pro­čiš­će­ni tekst, 113/2000, 124/2000 – pro­čiš­će­ni tekst te Pro­mje­nu Usta­va Repu­bli­ke Hrvat­ske objav­lje­nu u Narod­nim novi­na­ma broj 28/2001. [↩]
2. NN br. 76 / 93 [↩]
3. VIII. dio [↩]
4. NN br. 105/97 [↩]
5. NN br. 105/97 [↩]
6. Arhi­vi koji nikad nisu zaži­vje­li u prak­si. [↩]
7. NN br. 142/98 [↩]
8. NN br. 172/03 [↩]
9. Koali­ci­ju for­mi­ra­ju Hrvat­ski hel­sin­ski odbor za ljud­ska pra­va, Tran­s­pa­ren­cy Inter­na­ti­onal Hrvat­ska, Hrvat­ski prav­ni cen­tar, Hrvat­sko novi­nar­sko drus­tvo, Grad­jan­ski odbor za ljud­ska pra­va, Europ­ski pokret, Koali­ci­ja za pro­mo­ci­ju i zas­ti­tu ljud­skih pra­va Osi­jek, B.a.B.e., Cen­tar za civil­ne ini­ci­ja­ti­ve, Hrvat­ska udru­ga za zašti­tu potro­sa­ca, Udru­ga za zašti­tu pra­va paci­je­na­ta, Cen­tar za ljud­ska pra­va, Cen­tar za mirov­ne stu­di­je, Hrvat­sko knjiz­ni­car­sko drus­tvo, Zele­na akci­ja, Udru­ga Potro­sac, Eko Kvar­ner, Cen­tar za neo­vis­no novi­nar­stvo i Klub novi­na­ra. [↩]
10. NN br. 79/07 [↩]
11. NN 108/96 [↩]
12. NN br. 10/02 [↩]
13. NN 150/2005 [↩]