Posao koji obuhvaća povijest i pomaganje ljudima – ima li što ljepše?

0 Flares Twitter 0 Facebook 0 Google+ 0 Email -- 0 Flares ×

Inter­v­ju s dr.sc. Kata­ri­nom Hor­vat, povjes­ni­čar­kom i višom arhi­vis­t­ki­njom u Držav­nom arhi­vu u Zagre­bu

Odmah mi se svi­dio posao.
Rad u Držav­nom arhi­vu u Zagre­bu (od 2003.) moje je prvo pra­vo zapos­le­nje nakon zavr­še­nog fakul­te­ta, čak i prvi pra­vi raz­go­vor za posao, tako da se može reći da sam ima­la sre­će i nedu­go nakon diplo­me pro­fe­so­ri­ce povi­jes­ti zapos­li­la se u stru­ci. Odmah mi se svi­dio posao – radi­ti na povi­jes­nim izvo­ri­ma i uno­si­ti u njih red kako bi bili što dos­tup­ni­ji istra­ži­va­či­ma – posao koji obu­hva­ća povi­jest i poma­ga­nje lju­di­ma – ima li što ljep­še?

Tek sa zapos­le­njem u arhi­vu sam uvi­dje­la koli­ko su arhi­vi važ­ni za sva­kod­nev­no funk­ci­oni­ra­nje druš­tva i koli­ko je pra­vo­vre­me­no pri­prem­ljen doku­ment (npr. škol­ska svje­dodž­ba, kupo­pro­daj­ni ugo­vor, gra­đe­vin­ska dozvo­la) ili infor­ma­ci­ja o nje­go­vom smje­šta­ju, bit­na za rje­ša­va­nje život­nih potre­ba veli­kog bro­ja stra­na­ka.

Držav­ni arhiv u Zagre­bu je regi­onal­ni povi­jes­ni arhiv (područ­ni držav­ni arhiv), a ja sam ima­la sre­ću da sam cije­li rad­ni vijek zapos­le­na na obra­di sta­ri­jeg arhiv­skog gra­di­va nas­ta­log u naj­ve­ćoj mje­ri do 1945. godi­ne. U svo­me sam radu do sada radi­la na obra­di gra­di­va goto­vo svih kla­sa i to je ono što čini lje­po­tu rada u arhi­vu za povjes­ni­ča­ra – susre­tat će se s raz­nim povi­jes­nim izvo­ri­ma, neće se mora­ti bavi­ti samo s jed­nom temom ili jed­nim raz­dob­ljem, kako bi morao da je zapos­len u nekom znans­tve­nom zavo­du.

Kre­nu­la sam tako s obra­dom gra­di­va narod­no­os­lo­bo­di­lač­kih odbo­ra, da bih nas­ta­vi­la sa sta­rim gra­di­vom obi­te­lji Jela­čić, zatim Ško­lom uče­ni­ka u pri­vre­di itd., samo u prvoj godi­ni svo­ga rada. Od 2003. do danas, obra­di­la sam veli­ki broj arhiv­skih fon­do­va i zbir­ki, te samos­tal­no ili u surad­nji izra­di­la više od sedam­de­set oba­vi­jes­nih poma­ga­la. Veli­ki iza­zov čini­li su temat­ski vodi­či Izvo­ri za povi­jest zdrav­s­tva i Izvo­ri za povi­jest obi­te­lji Jela­čić, koji su od mene zah­ti­je­va­li da pre­đem cije­li fun­dus Arhi­va, te su mi omo­gu­ći­li još bolje uprav­lja­nje infor­ma­ci­ja­ma o arhiv­skom gra­di­vu.

Poseb­no sam ponos­na na to da su ti vodi­či i veli­ka pomoć koris­ni­ci­ma koji još nisu upoz­na­ti sa struk­tu­rom fun­du­sa arhi­va, kako bi ih usmje­ri­li u nji­ho­vom dalj­njem radu, bez obzi­ra na to kojom se temom bave.

U svo­me sam se radu prvens­tve­no foku­si­ra­la na zašti­tu gra­di­va, na mak­si­mal­nu sre­đe­nost gra­di­va i nje­go­vu dos­tup­nost putem što sadr­žaj­ni­je, a opet pre­gled­ne, infor­ma­cij­ske infras­truk­tu­re i pri­pa­da­ju­ćih meta­po­da­ta­ka.

Ini­ci­ra­la sam pre­po­ru­ke o bes­plat­nom koris­nič­kom digi­tal­nom sni­ma­nju gra­di­va u čita­oni­ci Arhi­va kako bi se gra­di­vo što manje ošte­ći­va­lo na kopir­nom ure­đa­ju. (Ove su pre­po­ru­ke kas­ni­je ušle i u novi Zakon o arhiv­skom gra­di­vu i arhi­vi­ma.) Anga­ži­ra­na sam bila i na pro­jek­ti­ma digi­ta­li­za­ci­je arhiv­skog gra­di­va i nji­ho­vom objav­lji­va­nju (Izvje­šta­ji Grad­skog pogla­var­stva u Zagre­bu, prva e-publi­ka­ci­ja Držav­nog arhi­va u Zagre­bu).

Kao povjes­ni­čar uvi­dje­la sam da je posao arhi­vis­ta iako nužan i vrlo vri­je­dan, tek prva ste­pe­ni­ca u znans­tve­nom istra­ži­va­nju.

Poz­na­va­nje izvo­ra mora se nado­pu­ni­ti poz­na­va­njem kon­tek­s­ta, dobrom valo­ri­za­ci­jom izvo­ra i stva­ra­njem novih infor­ma­ci­ja i, na kra­ju, novog zna­nja. Narav­no, arhi­vist koji je i sam bio anga­ži­ran na povi­jes­nom istra­ži­va­nju, bolje će shva­ti­ti potre­be istra­ži­va­ča te ih lak­še imple­men­ti­ra­ti u izra­du oba­vi­jes­nih poma­ga­la.

Ono što regi­onal­ni arhiv kao arhiv može ponu­di­ti je, među osta­lim, pre­gršt izvo­ra za poz­na­va­nje povi­jes­ti sva­kod­ne­vi­ce i raz­nih pod­te­ma koje iz nje izvi­ru, a koja u pos­ljed­njih dese­tak godi­na zaokup­lja i broj­ne hrvat­ske povjes­ni­ča­re. Ovdje se može uoči­ti i šire­nje istra­ži­vač­kog foku­sa koje je dove­lo do dru­ga­či­je valo­ri­za­ci­je izvo­ra tj. čuva­nja i vred­no­va­nja izvo­ra koji u rani­jem raz­dob­lju možda ne bi bili sma­tra­ni mate­ri­ja­lom za traj­no čuva­nje. I ovdje je dobro­doš­lo zna­nje i iskus­tvo povjes­ni­ča­ra-arhi­vis­ta koji, na teme­lju svog zna­nja i iskus­tva kao arhi­vis­ta te poz­na­va­nja his­to­ri­ogra­fi­je, upra­vo ovak­ve okol­nos­ti može anti­ci­pi­ra­ti te pra­vil­no i pra­vo­vre­me­no dje­lo­va­ti u pro­ce­su obra­de i valo­ri­za­ci­je gra­di­va.

Upra­vo me istra­ži­va­nje za potre­be dok­tor­skog rada nauči­lo većoj kri­ti­ci i pre­ciz­ni­joj pro­cje­ni izvo­ra.

Svo­je sam dugo­go­diš­nje iskus­tvo arhi­vis­t­ki­nje na obra­di gra­di­va isko­ris­ti­la u istra­ži­va­nju za potre­be svog dok­tor­skog rada koji je nedav­no objav­ljen. Knji­ga Kuć­na slu­žin­čad u Zagre­bu 1880.–1914., već je pre­poz­na­ta kao vre­lo zanim­lji­vih infor­ma­ci­ja i zna­nja ne samo o kuć­noj pos­lu­zi, nego i o druš­tve­noj sli­ci Zagre­ba u pro­ma­tra­nom raz­dob­lju.

Iako je puno toga na sta­ri­jem arhiv­skom gra­di­vu do sada već naprav­lje­no, pos­la još uvi­jek ima. Zato pri­oni­mo i pri­mi­mo se naj­ljep­šeg pos­la na svi­je­tu!