Pohranjivanje arhivskog fotografskog gradiva

Nakon četr­de­se­tak godi­na dje­lo­va­nja Držav­nog arhi­va  u Kar­lov­cu,  pohra­na foto­gra­fi­ja i pri­pa­da­ju­ćih nega­ti­va zah­ti­je­va  ponov­no defi­ni­ra­nje foto­gra­fi­ja u Arhi­vu te podje­lu ori­jen­ti­ra­nu isklju­či­vo pre­ma  novim ten­den­ci­ja­ma u druš­tvu i pre­ma potre­ba­ma koris­ni­ka  tak­vih doku­me­na­ta.Naj­sta­ri­je foto­gra­fi­je vred­no­va­ne su samim nas­tan­kom kao novim gra­fič­kim dje­lom nagla­še­ne objek­tiv­nos­ti, odnos­no umjet­nič­ke su vri­jed­nos­ti. Ranoj iden­ti­fi­ka­ci­ji i vred­no­va­nju neke foto­gra­fi­je pri­do­no­si činje­ni­ca da je nas­ta­la od zna­me­ni­tog auto­ra, ili po ima­te­lju.
Kod naj­sta­ri­jih foto­gra­fi­ja zna­ča­jan je i cje­lo­ku­pan teh­nič­ki rad­ni pro­ces nas­tan­ka foto­gra­fi­je.
Foto­graf­ski posao na pri­je­la­zu iz 19. u 20. sto­lje­će obrt­nič­ko je zani­ma­nje, objaš­nje­no kao  umjet­no, umjet­nič­ko ili poli­gra­fič­ko, a kotar­ska i grad­ska pogla­var­stva  nared­be o foto­graf­skim dje­lat­nos­ti­ma dobi­va­ju od Odje­la  za unu­tar­nje pos­lo­ve  Hrv. Zemalj­ske vla­de  i u spo­ra­zu­mu s Kr. ugar. minis­trom  za trgo­vi­nu. Tako je foto­graf­ski posao defi­ni­ran nared­bom Odje­la za unu­tar­nje pos­lo­ve Hrv. Zemalj­ske vla­de br. 66 404 iz 1902., a  iste godi­ne nared­bom  Kr. ugar. minis­tra za trgo­vi­nu  br. 34 183 pri­do­dan je onim dje­lat­nos­ti­ma nabro­je­ni­ma 1892. koje se zbog veli­kog inte­re­sa pučans­tva mogu obav­lja­ti i nedje­ljom. U ovo­me slu­ča­ju na admi­nis­tra­tiv­ni pos­tu­pak dje­lu­je jedan obi­čaj. On se jav­lja kao pos­lje­di­ca mode, ini­ci­ran je druš­tve­nom poja­vom i ljud­skom potre­bom za iden­ti­fi­ka­ci­jom što se vidi po slo­bod­noj volji i pona­ša­nju poje­din­ca na trži­štu.

U 20. sto­lje­ću poči­nje se jav­lja­ti veća potre­ba za foto­gra­fi­jom kao doku­men­tom pri­li­kom dobi­va­nja raz­nih ispra­va, putov­ni­ca, željez­nič­kih iskaz­ni­ca. Inge­ren­ci­je nad izda­va­njem ispra­va s iden­ti­fi­ka­cij­skom foto­gra­fi­jom u nad­lež­nos­ti su kotar­skih i grad­skih pogla­var­sta­va, a zamol­ba­ma upu­će­nim pogla­var­stvi­ma pri­la­že se i foto­gra­fi­ja koja je u tom slu­ča­ju pri­lož­no regis­tra­tur­no gra­di­vo. Mno­ge tak­ve foto­gra­fi­je sadr­že na pole­đi­ni podat­ke o foto­graf­skom ate­ljeu, nači­nu kori­šte­nja  nega­ti­va i nači­nu sni­ma­nja, što je za istra­ži­va­nje Kar­lov­ca zna­čaj­na temat­ska cje­li­na koju će tre­ba­ti poseb­no obli­ko­va­ti, te utvr­di­ti što se je dogo­di­lo s nega­ti­vi­ma na stak­le­nim plo­ča­ma.

Ima­te­lje foto­graf­skog gra­di­va tre­ba­lo bi upoz­na­ti i odre­di­ti posje­du­ju li isklju­či­vo ili veći­nom foto­graf­sko gra­di­vo, ili su im foto­gra­fi­je samo pri­lož­ni ili dopun­ski doku­men­ti.

Na kar­lo­vač­kom pros­to­ru u tak­vim okol­nos­ti­ma foto­graf­ski ate­ljei bili  bi oso­bi­ti ima­te­lji arhiv­skog gra­di­va. Nji­ho­vo gra­di­vo među­tim nije dovolj­no saču­va­no ni dos­tup­no pa za upoz­na­va­nje tog povi­jes­nog seg­men­ta tre­ba više vre­me­na  i pove­za­nos­ti među ins­ti­tu­ci­ja­ma. Po vlas­niš­tvu nad nega­ti­vom na stak­le­noj plo­či odre­đu­je se ima­telj, odnos­no nak­lad­nik kao stva­ra­telj u odno­su na foto­graf­ski ate­lje gdje je pro­du­ci­ran. To zna­či da foto­graf — vlas­nik ate­ljea  pro­da­je svo­je dje­lo pri­vat­noj oso­bi ili nekom nak­lad­ni­ku, kao i pra­vo na kori­šte­nje. Kako je na nekim foto­gra­fi­ja­ma zabi­lje­že­no da plo­če osta­ju jed­no vri­je­me ili za stal­no u ate­ljeu  zbog dalj­nje pro­duk­ci­je, bilo bi uput­no taj stav upo­tri­je­bi­ti i u pohra­ni foto­gra­fi­ja i nega­ti­va u arhi­vi­ma, u koli­ko foto­gra­fi­je dola­ze u arhiv poje­di­nač­no, po neo­dre­đe­nom ima­te­lju, u koli­ko su foto­gra­fi­je čes­to mije­nja­le ima­te­lje, ako pre­la­ze pre­ko više kupa­ca, ili ako oso­ba nije direk­t­no utje­ca­la na stva­ra­nje pri­vat­ne zbir­ke.

Zbog manje pro­duk­ci­je, gra­di­vo do 1945. moglo bi tako­đer biti temat­ski gru­pi­ra­no po foto­graf­skim ate­lje­ima. Pohra­na nega­ti­va u foto­graf­skim ate­lje­ima indi­ka­tiv­na je i za  povi­jes­ni rad­ni pro­ces. Gru­pi­ra­nje i popis kar­lo­vač­kih foto­graf­skih ate­ljea pojed­nos­ta­vi­lo bi obli­ko­va­nje osta­lih temat­skih cje­li­na, a kaza­la mjes­ta, doga­đa­ja i oso­ba bili bi obo­ga­će­ni dodat­nim poda­ci­ma bit­nim za admi­nis­tra­tiv­ne i komu­ni­ka­cij­ske veze u odre­đe­nom vre­me­nu i pros­to­ru. To zna­či sta­vi­ti nagla­sak na činje­ni­cu da sva­ka foto­gra­fi­ja ima svo­je  druš­tve­ne ili pri­vat­ne ima­te­lje, te foto­graf­ski ate­lje. Pos­lje­di­ca toga je da se lak­še upoz­na­je foto­graf­sko zani­ma­nje kao i odnos pre­ma upra­vi i trži­štu koje ima potre­bu za tak­vom dje­lat­nos­ti.

Dok je foto­gra­fi­ja u muze­ji­ma i gale­ri­ja­ma izlo­žak i estet­ski pred­met, a ima ulo­gu umjet­nič­ke i teh­nič­ke tvo­re­vi­ne, u arhi­vi­ma je pri­je sve­ga infor­ma­ci­ja i sadr­ži povi­jes­nu vri­jed­nost doku­men­ta. Slo­že­ni povi­jes­no — teh­nič­ki razvoj, današ­nji zna­čaj koji foto­gra­fi­ja ima u komu­ni­ka­ci­ji i veli­ka nje­na pro­duk­ci­ja činje­ni­ce su na koje mora­mo raču­na­ti pri­li­kom vred­no­va­nja foto­graf­skog gra­di­va kad ono tre­ba pos­ta­ti arhiv­sko.