Baština kao fenomen, baština kao totalitet

Prof. dr. Lej­la Kodrić Zaimo­vić, redov­na pro­fe­so­ri­ca na Kate­dri za infor­ma­cij­ske nauke Odsje­ka za kom­pa­ra­tiv­nu knji­žev­nost i infor­ma­cij­ske nauke Filo­zof­skog fakul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Sara­je­vu, dobit­ni­ca je Nagra­de za naj­bo­lju nauč­nu knji­gu u kate­go­ri­ji druš­tve­nih i pri­rod­nih nauka na 32. inter­na­ci­onal­nom saj­mu knji­ga u Sara­je­vu za knji­gu Baštin­ske stu­di­je: od moder­ne do pos­t­di­gi­tal­ne kul­tu­re u izda­nju Naci­onal­ne i uni­ver­zi­tet­ske bibli­ote­ke Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne.

“Mono­gra­fi­ja Baštin­ske stu­di­je: Od moder­ne do pos­t­di­gi­tal­ne kul­tu­re prof. dr. Lej­le Kodrić Zaimo­vić jedins­tve­no je dje­lo, sači­nje­no od osam stu­di­ja, od kojih sva­ka za sebe može biti i samos­tal­ni tekst, pove­za­nih u čvr­stu struk­tu­ru s naka­nom da se poli­va­lent­ni pojam bašti­ne i nje­na tran­sfor­ma­ci­ja objas­ni, počev­ši od nje­ne nomi­na­ci­je, pre­ko ins­ti­tu­ci­ona­li­za­ci­je feno­me­na bašti­ne, rede­fi­ni­ra­nja nje­nih uslu­ga u novom par­ti­ci­pa­tiv­nom okru­že­nju, a sve s ciljem da se ponu­di cje­lo­vi­to, sis­te­mat­sko i nauč­no razu­mi­je­va­nje tran­sfor­ma­ci­je baštin­skog sek­to­ra, ne samo na nivou infor­ma­cij­sko-komu­ni­ka­cij­skih dos­tig­nu­ća već i kao važan seg­ment memo­rij­ske i par­ti­ci­pa­tiv­ne kul­tu­re.” (Prof. dr. Sena­da Diz­dar)

Inter­v­ju povo­dom dodje­le nagra­de

Dr. Lej­la Kodrić Zaimo­vić, redov­na pro­fe­so­ri­ca na Kate­dri za infor­ma­cij­ske nauke Filo­zof­skog fakul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Sara­je­vu. Maj­ka, supru­ga, ses­tra, pro­fe­so­ri­ca, Saraj­ka – pro­fe­si­onal­no te lič­no ispu­nje­na u bav­lje­nju raz­li­či­tim feno­me­ni­ma kul­tu­re te kroz istra­ži­va­nja pri­je sve­ga bosan­sko­her­ce­go­vač­ke infor­ma­cij­ske kul­tu­re per se, ali i u slo­že­nim odno­si­ma među­dje­lo­va­nja s regi­onal­nim, evrop­skim i svjet­skim kul­tur­nim kon­tek­s­tom.

Obje moje pos­ljed­nje knji­ge, Baštin­ske stu­di­je: od moder­ne do pos­t­di­gi­tal­ne kul­tu­re i Bibli­ote­ka i grad: stu­di­je iz teori­je i prak­se urba­nog bibli­ote­kar­stva (u izda­nju Naci­onal­ne i uni­ver­zi­tet­ske bibli­ote­ke Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne, 2021) pri­ro­dan su sli­jed rani­jih istra­ži­va­nja zapo­če­tih još u mojim knji­ga­ma Digi­tal­ne infor­ma­cij­ske uslu­ge u baštin­skim usta­no­va­ma (Sara­je­vo: Bibli­ote­ka Sara­je­va, 2010) te Krat­ka his­to­ri­ja kul­tu­re Boš­nja­ka (Sara­je­vo: Inter­na­ci­onal­ni uni­ver­zi­tet u Sara­je­vu; Simurg media, 2018), dije­lom kao pro­ce­sa aka­dem­skog te nauč­nog napre­do­va­nja, a dije­lom kao indi­vi­du­al­ni autor­ski odgo­vor na podru­čja te teme koje me oku­pi­ra­ju od samih poče­ta­ka mojeg nauč­nog rada.

Pos­ljed­nje objav­lje­ne knji­ge, dak­le, one iz 2021. godi­ne, rezul­tat su više­go­diš­njih istra­ži­va­nja i rada u nauci, ali su, jed­na­ko tako, i knji­ge čije je pri­vo­đe­nje kra­ju kul­mi­ni­ra­lo u pos­ljed­nje dvi­je godi­ne, dak­le, dobrim dije­lom i unu­tar izmi­je­nje­nih uvje­ta živo­ta i rada pos­lje­dič­no zdrav­s­tve­noj pan­de­mi­ji – što je ima­lo direk­t­ne reper­ku­si­je kako na nji­hov sadr­žaj, tako i na tok nji­ho­ve izra­de. S jed­ne stra­ne, teme pove­za­ne s imple­men­ta­ci­jom infor­ma­cij­sko-komu­ni­ka­cij­skih teh­no­lo­gi­ja u kul­tu­ri, obra­zo­va­nju, ali i sva­kod­nev­nom živo­tu dobi­ja­ju svoj “lak­mus-papir” u izmi­je­nje­nim nači­ni­ma pris­tu­pa kul­tu­ri, obra­zo­va­nju te život­noj sva­kod­nev­ni­ci, dok, s dru­ge stra­ne, sam pro­ces pisa­nja pos­ta­je “karan­ten­ski”, opet sa svo­jim izrav­nim pos­lje­di­ca­ma jed­nog novog iskus­tva. Iskus­tvo zdrav­s­tve­ne pan­de­mi­je, dje­li­mi­čan ili pot­pu­ni pre­kid stvar­nih fizič­kih kon­ta­ka­ta, masov­ni­je kori­šte­nje kul­tur­nih i obra­zov­nih sadr­ža­ja u onli­ne okru­že­nji­ma nas­pram rani­jih fizič­kih, stvo­ri­lo je kon­kret­nu pri­li­ku za opro­ba­va­nje nekih teza raz­ma­tra­nih u mojim knji­ga­ma i član­ci­ma, a pove­za­nih s aktu­el­nim, digi­tal­nim funk­ci­oni­ra­nji­ma kul­tu­re u matič­nom, bosan­sko­her­ce­go­vač­kom kon­tek­s­tu. Ovak­vo što poka­za­lo je raz­no­vr­s­nost moguć­nos­ti koje i bosan­sko­her­ce­go­vač­koj nauci i kul­tu­ri sto­je na ras­po­la­ga­nju u vezi s nje­zi­nim onli­ne pri­sus­tvom, potak­nu­lo te pot­vr­di­lo pred­nos­ti tak­vog pri­sus­tva, što tema­ti­zi­ram i u svo­jim knji­ga­ma, ali je obje­lo­da­ni­lo i mogu­ća ogra­ni­če­nja veza­na uz isklju­či­vo digi­tal­nu pojav­nost, što je tako­đer kao tema pri­sut­no u spo­me­nu­tim knji­ga­ma.

Sto­ga, pos­ljed­nji iza­zov­ni peri­od u cije­los­ti je aktu­eli­zi­rao teme i feno­me­ne koji­ma se bavim u svo­jem cje­lo­kup­nom dosa­daš­njem nauč­nom radu, poma­žu­ći mi da pre­is­pi­tam dosa­daš­nju nauč­nu argu­men­ta­ci­ju, ali i da stek­nem stvar­no iskus­tvo pot­pu­ni­jeg živo­ta i rada u onli­ne zajed­ni­ca­ma. Pri­li­ka je, dak­le, bila raz­mo­tri­ti valja­nost dosa­daš­nje nauč­ne argu­men­ta­ci­je u jed­noj kon­kret­noj život­noj i pro­fe­si­onal­noj situ­aci­ji. Sam čin pisa­nja odu­vi­jek je poma­lo “karan­ten­ski”, takav da zah­ti­je­va ili podra­zu­mi­je­va jedan vid izo­li­ra­nos­ti i samo­će, s tim da je u pos­ljed­njem peri­odu bio dodat­no opte­re­ćen činje­ni­com da su se u aktu­el­noj situ­aci­ji još više nego pri­je izmi­je­ša­li pros­to­ri pri­vat­nih i pro­fe­si­onal­nih živo­ta, što zasi­gur­no ima svo­je lice i nali­čje, svo­je pred­nos­ti i nedos­tat­ke. S jed­ne stra­ne umno­ži­li su se zah­tje­vi pri­vat­nog i pro­fe­si­onal­nog funk­ci­oni­ra­nja u jedins­tve­nom pros­to­ru sta­no­va­nja, koji sada bez­u­vjet­no pos­ta­je i rad­ni i poro­dič­ni pros­tor, dok su se, s dru­ge stra­ne, stvo­ri­li uvje­ti snaž­ni­je i dugo­traj­ni­je zajed­nič­ke pri­sut­nos­ti poro­di­ce tokom dužeg dije­la dana, makar unu­tar zajed­nič­kog vre­me­na je pos­ta­lo sve teže raz­lu­či­ti gdje zavr­ša­va jed­na, a poči­nje dru­ga vrsta oba­ve­za. Dok je maj­čins­tvo s jed­ne stra­ne pos­ta­lo “opte­re­će­no” rad­nim oba­ve­za­ma, s dru­ge stra­ne mame su dobi­le pri­li­ku biti cje­lod­nev­no s dje­com, makar unu­tar tog zajed­nič­kog vre­me­na sva­ko tre­ba obav­lja­ti i svo­je druš­tve­ne oba­ve­ze.

Rad u nauci, oso­bi­to u uvje­ti­ma nedo­volj­ne podr­ške nauci, nauč­nim usta­no­va­ma i nauč­nim istra­ži­va­nji­ma danas se neri­jet­ko per­ci­pi­ra kao neatrak­ti­van, neper­s­pek­ti­van i nedo­volj­no nagra­đen s obzi­rom na ulo­že­ne godi­ne obra­zo­va­nja i kas­ni­jeg rada. Upra­vo sto­ga, među mla­đim gene­ra­ci­ja­ma sve je teže pro­na­ći te dele­gi­ra­ti poje­din­ce sprem­ne posve­ti­ti se iza­zov­nim uvje­ti­ma rada u nauci danas. Ipak, pri­pa­dam gene­ra­ci­ja­ma s kraj­nje afir­ma­tiv­nim odno­som pre­ma nauci i nauč­nom radu, ma kako im aktu­el­ne okol­nos­ti gdje­god ne idu u pri­log. Kon­ti­nu­ira­no uče­nje obo­ga­će­no moguć­nos­ti­ma novih teh­no­lo­ških uvje­ta osta­ju moj tra­jan inte­res, a povje­re­nje u nauku i nauč­ni rad ohra­bru­ju i nove gene­ra­ci­je stu­de­na­ta, koje upra­vo u nauci pro­na­la­ze moti­va­ci­ju za svo­je budu­će pro­fe­si­onal­no opre­dje­lje­nje.

Pose­ban seg­ment tog rada jes­te onaj nas­tav­ni, dak­le, onaj koji se odvi­ja u direk­t­nom radu s mla­dim kole­ga­ma / stu­den­ti­ma, što je pros­tor poseb­nog nadah­nu­ća, stal­nog punje­nja stva­ra­lač­ke ener­gi­je koja pro­iz­la­zi iz sarad­nje s mla­dim gene­ra­ci­ja­ma stu­de­na­ta. Nove gene­ra­ci­je stu­de­na­ta sa sobom nose novu ener­gi­ju i novi pris­tup infor­ma­ci­ja­ma i zna­nju, koje pone­kad jes­te isu­vi­še frag­men­tar­no, ali je na račun toga i nagla­še­no otvo­re­no i sprem­no za inter­dis­ci­pli­nar­nost i sarad­nju – što je poseb­no važ­no u obra­zov­nim i pos­lov­nim zajed­ni­ca­ma današ­nji­ce. Stu­den­ti i stu­den­ti­ce infor­ma­cij­skih nauka danas u ovo podru­čje nauke i prak­se uno­se novu dina­mi­ku, bolju sarad­nju, brže uprav­lja­nje meta­po­da­ci­ma, infor­ma­ci­ja­ma i zna­njem, bolje vje­šti­ne infor­ma­cij­ske i infor­ma­tič­ke pisme­nos­ti, kao i bolje razu­mi­je­va­nje novih sarad­nič­kih okru­že­nja. Uza sve to, valja im pre­ni­je­ti zna­nja veza­na uz razvoj ins­ti­tu­ci­ja i lokal­ni te širi kon­tekst, nepro­mi­je­nje­nu misi­ju i pos­la­nja, što bi u siner­gi­ji tra­di­ci­onal­nih i aktu­el­nih kon­ce­pa­ta tre­ba­lo rezul­ti­ra­ti izmi­je­nje­noj, vre­me­nu i novim potre­ba­ma pri­la­go­đe­noj prak­si baštin­skih i infor­ma­cij­skih usta­no­va.

Rad sa stu­den­ti­ma doživ­ljam kao stal­nu pri­vi­le­gi­ju, ali i kao stal­ni iza­zov te pod­strek. S jed­ne stra­ne, u obi­lju infor­ma­ci­ja, pa tako i nauč­nih, ras­te pri­ti­sak pru­ža­nja aktu­el­ne te pra­vo­vre­me­ne infor­ma­ci­je u pro­ce­su obra­zo­va­nja, ali i pre­no­še­nja iskus­tva koje se for­mi­ra dugo­go­diš­njom veza­noš­ću uz okvi­re jed­ne ili više srod­nih pro­fe­si­ja – u ovom slu­ča­ju onih infor­ma­cij­skih. Dola­ze gene­ra­ci­je infor­mi­ra­ni­jih, dina­mič­ni­jih stu­de­na­ta, ali i stu­de­na­ta čije neri­jet­ko frag­men­ti­ra­no zna­nje valja pove­za­ti, usmje­ri­ti i obo­ga­ti­ti pro­fe­si­onal­nom eti­kom. Isto­vre­me­no, ovak­vo što stal­no je punje­nje ener­gi­jom i zna­nji­ma mla­dos­ti, dok je s dru­ge stra­ne, s obzi­rom na sve učes­ta­li­je slu­ča­je­ve stu­di­ja uz rad, ovak­vo što i pri­li­ka da se s kole­ga­ma / struč­nja­ci­ma iz prak­se pro­pi­ta­ju neka važ­na, goru­ća pita­nja sva­kod­nev­nog funk­ci­oni­ra­nja te buduć­nos­ti infor­ma­cij­skih pro­fe­si­ja. U sva­kom slu­ča­ju, rad sa stu­den­ti­ma vidim kao pri­li­ku za jedan part­ner­ski odnos među­sob­nog ljud­skog i pro­fe­si­onal­nog povje­re­nja, argu­men­ta­ci­je i zajed­nič­kog puta do ula­ska na vra­ta budu­će iza­bra­ne pro­fe­si­je. Neri­jet­ko, ti odno­si nas­tav­lja­ju se i dalje, s obzi­rom na to da se radi o rela­tiv­no maloj baštin­sko-infor­ma­cij­skoj zajed­ni­ci struč­nja­ka i kole­ga.

Kako je poma­lo neza­hval­no dava­ti savje­te, lak­še mi je govo­ri­ti o pot­vr­đe­nim pred­nos­ti­ma unu­tar svo­jeg iskus­tva ili vlas­ti­ta pre­đe­na puta: osta­ti dos­lje­dan svo­jem pro­fe­si­onal­nom izbo­ru, makar mu u datim uvje­ti­ma izvjes­ne okol­nos­ti ne idu u pri­log, čes­ti­to i uz punu pro­fe­si­onal­nu i ljud­sku odgo­vor­nost pris­tu­pa­ti zada­ci­ma u pro­ce­su obra­zo­va­nja te kas­ni­jeg pro­fe­si­onal­nog okru­že­nja, osvi­jes­ti­ti vri­jed­nos­ti vlas­ti­te pro­fe­si­je i pos­la­nja, kako povi­jes­no, tako i u aktu­el­nom tre­nut­ku, poz­na­va­ti i adek­vat­no vred­no­va­ti raz­li­či­tost, poseb­nost te lje­po­tu svo­jeg lokal­nog, regi­onal­nog i šireg kul­tur­nog ambi­jen­ta te nje­go­va­ti odno­se sarad­nje, umre­ža­va­nja i pove­zi­va­nja iskus­tva, zna­nja i vri­jed­nos­ti infor­ma­cij­ske pro­fe­si­je u doma­ćem, regi­onal­nom te širem okru­že­nju. Tako­đer, koris­ti­ti moguć­nos­ti među­na­rod­ne raz­mje­ne stu­de­na­ta i pro­fe­si­onal­nog osob­lja, kao i učeš­ća na pro­jek­ti­ma, oso­bi­to među­na­rod­nim, što su sve okvi­ri upoz­na­va­nja s prak­sa­ma srod­nih zajed­ni­ca izvan svo­jeg matič­nog okru­že­nja, a što pos­lje­dič­no rezul­ti­ra obo­ga­će­nim saz­na­nji­ma i novim, napred­ni­jim imple­men­ta­ci­ja­ma prak­si u lokal­nom kon­tek­s­tu.

Feno­men bašti­ne danas je u foku­su niza teorij­skih i aka­dem­skih dis­ci­pli­na, pro­fe­si­ja te dje­lat­nos­ti, ali je jed­na­ko tako i feno­men koji je rje­đe izu­ča­van per se, namjes­to čega name­će se izu­ča­va­nje poje­di­nač­nih feno­me­na ili sadr­ža­ja bašti­ne. Bašti­na kao feno­men pojav­lju­je se unu­tar niza više ili manje eta­bli­ra­nih nauč­nih dis­ci­pli­na i pro­fe­si­ja, dok se nje­zin zajed­nič­ki okvir ili bašti­na izu­ča­va­na kao tota­li­tet pojav­lju­je tek nak­nad­no, sve inten­ziv­ni­je od dru­ge polo­vi­ne 20. st. Pos­lje­di­ca je to osje­ća­ja “ubr­za­nja vre­me­na”, zapo­če­tog još s indus­trij­skom revo­lu­ci­jom, a što je nas­tav­lje­no u infor­ma­cij­skom i pos­tin­for­ma­cij­skom dobu, pos­lje­dič­no čemu jav­lja se kolek­tiv­ni osje­ćaj stra­ha od gubit­ka proš­los­ti, što dopri­no­si poras­tu inte­re­sa za feno­me­ne i usta­no­ve bašti­ne te svo­je­vr­s­nom boomu bašti­ne, kojeg svje­do­či­mo danas. Rezul­tat ovih pro­ce­sa jes­te ide­ja heri­to­lo­gi­je, ali i razvoj zaseb­ne dis­ci­pli­ne – baštin­skih stu­di­ja (engl. heri­ta­ge stu­di­es), koje danas u razvi­je­ni­jim sre­di­na­ma doživ­lja­va­ju i svo­ju reeva­lu­aci­ju u vidu tzv. kri­tič­kih baštin­skih stu­di­ja (engl. cri­ti­cal heri­ta­ge stu­di­es).
Izos­ta­nak zajed­nič­kog aka­dem­skog, teorij­skog i pro­fe­si­onal­nog okvi­ra za raz­li­či­te dis­ci­pli­ne koje se nepo­sred­no ili posred­no bave feno­me­nom i usta­no­va­ma bašti­ne poseb­no je evi­den­tan i u slu­ča­ju Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne, zem­lje iznim­no boga­te kul­tur­nim vri­jed­nos­ti­ma, ali u kojoj jedins­tve­ni heri­to­lo­ški diskurs de fac­to ne pos­to­ji. Time, raz­li­či­te dis­ci­pli­ne poput arhi­vis­ti­ke, bibli­ote­kar­stva, muze­olo­gi­je, his­to­ri­je, his­to­ri­je umjet­nos­ti, etno­lo­gi­je, fol­k­lo­ris­ti­ke, kul­tu­ro­lo­gi­je, his­to­ri­je knji­žev­nos­ti, teatra ili fil­ma, kao i još neke za koje je feno­men bašti­ne sre­diš­nji feno­men, osta­ju razje­di­nje­ne unu­tar vlas­ti­ta bav­lje­nja feno­me­ni­ma bašti­ne, i pored poten­ci­jal­no iznim­nih moguć­nos­ti koje podra­zu­mi­je­va bav­lje­nje bašti­nom kao zajed­nič­kim, dije­lje­nim feno­me­nom. Samim time, veli­ki dio poten­ci­ja­la sarad­nič­kih kapa­ci­te­ta usta­no­va bašti­ne osta­je izvan zajed­nič­kog okvi­ra, kakav danas za mno­ge druš­tve­ne i huma­nis­tič­ke dis­ci­pli­ne pred­stav­lja­ju upra­vo baštin­ske stu­di­je.
Jedins­tve­no pro­miš­lja­nje feno­me­na bašti­ne i jedins­tve­no okup­lja­nje pro­fe­si­ja zain­te­re­si­ra­nih za bašti­nu u širim, svjet­skim raz­mje­ra­ma opro­ba­no je uspje­la teori­ja i prak­sa, kak­vu u bosan­sko­her­ce­go­vač­ku sre­di­nu pre­ten­di­ra ino­vi­ra­ti knji­ga Baštin­ske stu­di­je: od moder­ne do pos­t­di­gi­tal­ne kul­tu­re (Sara­je­vo: Naci­onal­na i uni­ver­zi­tet­ska bibli­ote­ka Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne, 2021.).  Knji­ga se pojav­lju­je kao prvi bosan­sko­her­ce­go­vač­ki cje­lo­vi­ti okvir za teori­ju i prak­su bašti­ne per se, ne spo­re­ći ulo­gu te zna­čaj dosa­daš­njih bav­lje­nja bašti­nom unu­tar poje­di­nač­nih baštin­skih dis­ci­pli­na. Sarad­nja i podi­je­lje­no učeš­će i ina­če su temelj­ni prin­ci­pi dje­lo­va­nja niza dje­lat­nos­ti danas, te sam, otud, nas­to­ja­la aktu­eli­zi­ra­ti ove prin­ci­pe i u važ­nom pros­to­ru bašti­ne i baštin­skih usta­no­va.
Peri­od od moder­ne do pos­t­di­gi­tal­ne kul­tu­re subli­mi­ra kon­ti­nu­ite­te te diskon­ti­nu­ite­te koje je bašti­na preš­la kao teorij­ski te kao prak­tič­ni feno­men u peri­odu nje­zi­na naj­di­na­mič­ni­jeg razvo­ja od prvih moder­nih kon­ce­pa­ta, pa sve do današ­nji­ce. Otud se naj­pri­je bavim kra­jem 19. te cije­lim 20. st., kao vre­me­nu obno­ve inte­re­sa za bašti­nu te vre­me­nu uspos­ta­ve zva­nič­ne nomi­na­ci­je te među­na­rod­nih orga­ni­za­ci­ja u sek­to­ru bašti­ne, što su važ­ne zasa­de na koji­ma se nji­ho­vo dje­lo­va­nje teme­lji i danas, u 21. st. Okvir je to unu­tar kojeg ana­li­zi­ram pre­đe­ni put bašti­ne od sta­tu­sa dje­lat­nos­ti do sta­tu­sa aka­dem­ske dis­ci­pli­ne i pro­fe­si­je, put koji gdje­god, kao i u slu­ča­ju Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne, još uvi­jek nije dovr­šen, dak­le, nije zaokru­žen cje­lo­vi­tim aka­dem­skim obra­zo­va­njem niti izu­ča­va­nji­ma bašti­ne kao feno­me­na per se, čemu ova knji­ga pred­stav­lja dopri­nos na ovim pros­to­ri­ma. Zva­nič­na nomi­na­ci­ja, stra­te­ški doku­men­ti kao i stvar­na baštin­ska prak­sa dra­ma­tič­no se mije­nja­ju upli­vom digi­tal­nih infor­ma­cij­sko-komu­ni­ka­cij­skih teh­no­lo­gi­ja, što dovo­di do novog nači­na medi­ja­ci­je kul­tu­re, a što se, tako­đer, pojav­lju­je kao sadr­žaj knji­ge Baštin­ske stu­di­je: od moder­ne do pos­t­di­gi­tal­ne kul­tu­re, uz svo­je­vr­s­ni kri­tič­ki odmak i ana­li­zu aktu­el­nih deša­va­nja u baštin­skom sek­to­ru – u okvi­ru tzv. pos­t­di­gi­tal­ne kul­tu­re. U uvje­ti­ma u koji­ma digi­tal­ni ala­ti pos­ta­ju stan­dard te neza­obi­laz­nost i unu­tar sek­to­ra bašti­ne, valja se kri­tič­ki osvr­nu­ti na nji­ho­ve dosa­daš­nje učin­ke i mani­fes­ta­ci­je, i to ne s ciljem uda­lja­va­nja od raz­no­li­kos­ti medi­ja koji i bašti­ni sto­je na ras­po­la­ga­nju, već s ciljem nji­ho­ve što svr­si­shod­ni­je upo­tre­be ili re-upo­tre­be na korist bašti­ne, baštin­skih usta­no­va i nji­ho­ve publi­ke – koja se, posred­stvom sve češ­će koris­nič­ke par­ti­ci­pa­ci­je, aktiv­no uklju­ču­je i u dje­lat­nost usta­no­va.

Knji­ga Bibli­ote­ka i grad: stu­di­je iz teori­je i prak­se urba­nog bibli­ote­kar­stva, tako­đer objav­lje­na u izda­nju Naci­onal­ne i uni­ver­zi­tet­ske bibli­ote­ke Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne u 2021. godi­ni, poput knji­ge Baštin­ske stu­di­je, rezul­tat je mojeg više­de­ce­nij­skog rada u nauci, ali je, isto­vre­me­no, i rezul­tat nas­to­ja­nja da se u okvi­re bosan­sko­her­ce­go­vač­kog bibli­ote­kar­stva i infor­ma­cij­skih nauka ino­vi­ra­ju razu­mi­je­va­nja i prak­se koji su se poka­za­li koris­nim u razvi­je­ni­jim dije­lo­vi­ma svi­je­ta te koji će, zasi­gur­no, pro­to­kom vre­me­na, obi­lje­ži­ti i ovdaš­nju bibli­oteč­ko-infor­ma­cij­sku prak­su. Urba­no bibli­ote­kar­stvo kao pojam te kao prak­sa i u svjet­skim je okvi­ri­ma novo, još uvi­jek do kra­ja rela­tiv­no neafir­mi­ra­no te nedo­volj­no eks­plo­ati­ra­no podru­čje dje­lo­va­nja, a koje zasi­gur­no i u slu­ča­ju Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne nudi broj­ne poten­ci­jal­ne moguć­nos­ti pri­mje­ne i razvo­ja, zbog čega se knji­ga Bibli­ote­ka i grad: stu­di­je iz teori­je i prak­se urba­nog bibli­ote­kar­stva bavi odno­som dvi­je temelj­ne civi­li­za­cij­ske teko­vi­ne – gra­da i bibli­ote­ke.
Ovi feno­me­ni, pri­tom, raz­ma­tra­ni su kako na dija­hro­nij­skoj, tako i na sin­hro­nij­skoj razi­ni, kao i, s jed­ne stra­ne, u glo­bal­nom kon­tek­s­tu (Evro­pe i svi­je­ta), ali, s dru­ge stra­ne, i u lokal­nom kon­tek­s­tu Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne i nje­zi­nih spe­ci­fič­nos­ti. Diskurs je to unu­tar kojeg nas­to­ja­la sam argu­men­ti­ra­ti nera­ski­di­va suod­no­še­nja gra­do­va i bibli­ote­ka, te i osta­lih usta­no­va bašti­ne, u prvom redu arhi­va i muze­ja, kroz cje­lo­kup­nu ljud­sku povi­jest, poka­zu­ju­ći da su usta­no­ve bašti­ne eks­klu­ziv­ne te neizos­tav­ne druš­tve­ne usta­no­ve čovje­ko­va živo­ta u urba­nim i subur­ba­nim zajed­ni­ca­ma. Odnos je to među­sob­ne kom­ple­men­tar­nos­ti zbog čega danas u uvje­ti­ma živo­ta u tzv. pamet­nim gra­do­vi­ma, zas­no­va­nim na prin­ci­pi­ma pamet­nog živ­lje­nja, pamet­ne eko­no­mi­je, pamet­nog oko­li­šta i dr., valja raz­mo­tri­ti i pro­mje­ne koje se odi­gra­va­ju u sek­to­ru bašti­ne, dovo­de­ći do eks­plo­ata­ci­je poj­mo­va kak­vi su pamet­na bibli­ote­ka, pamet­ni arhiv ili pamet­ni muzej. Iako ima pri­zvuk tauto­lo­gi­je, ova nova kon­cep­tu­al­na razu­mi­je­va­nja te nove nomi­na­ci­je pot­vr­đu­ju ops­toj­nost te ključ­nu ulo­gu baštin­skih usta­no­va u uvje­ti­ma novih sti­lo­va živo­ta u infras­truk­tur­no, digi­tal­no pove­za­nim čvo­ri­šti­ma današ­nji­ce.