Princip provenijencije: teorija i praksa

0 Flares Twitter 0 Facebook 0 Google+ 0 Email -- 0 Flares ×

Abs­trakt: U ovom radu obraz­la­že se dvoj­no zna­če­nje prin­ci­pa pro­ve­ni­jen­ci­je. Sa jed­ne stra­ne, objaš­nja­va se zna­če­nje i zna­čaj kon­cep­ta arhiv­skih fon­do­va i kon­cept pori­jek­la arhiv­ske gra­đe. Sa dru­ge stra­ne, defi­ni­še se kon­cept prvo­bit­nog reda, pre­is­pi­tu­je se nje­go­va oprav­da­nost i raz­ma­tra­ju prak­tič­ne impli­ka­ci­je, te se ocje­nju­je nje­gov zna­čaj u kore­la­ci­ji sa pro­ble­ma­ti­kom pos­to­je­ćeg reda, odnos­no sa pro­ble­mi­ma koji se jav­lja­ju u prak­si pri­li­kom sre­đi­va­nja arhiv­skih fon­do­va.

vladan01

1. Uvod

Duže od jed­nog vije­ka prin­cip pro­ve­ni­jen­ci­je figu­ri­ra kao naj­važ­ni­ji prin­cip arhiv­ske dis­ci­pli­ne. Teoret­ski govo­re­ći, ovaj prin­cip je pred­stav­ljao glav­nu vodi­lju arhi­vis­ta i arhi­va u više­de­ce­nij­skom radu na sre­đi­va­nju do sada već nepre­gled­nih koli­či­na arhiv­ske gra­đe. Među­tim, u prak­tič­nom opred­me­ći­va­nju nje­go­ve sušti­ne, prin­cip pro­ve­ni­jen­ci­je poka­zao se kao dje­li­mič­no neja­san i, zbog te nje­go­ve oso­bi­ne, on nika­da nije dobio uni­ver­zal­no pri­hva­će­no zna­če­nje. U ovom radu iscr­ta­će­mo teorij­ska i ter­mi­no­lo­ška zna­če­nja prin­ci­pa pro­ve­ni­jen­ci­je kao i pro­ble­ma­ti­ku koja se jav­lja u prak­tič­noj pri­mje­ni i kon­kret­nim shva­ta­nji­ma ovog prin­ci­pa.

2. Dvos­tru­ko zna­če­nje prin­ci­pa pro­ve­ni­jen­ci­je

Kao što je S. Vil­fan pri­mi­je­tio u svom tek­s­tu o sre­đi­va­nju arhiv­ske gra­đe iz 1977. godi­ne, prin­cip pro­ve­ni­jen­ci­je može da se shva­ti dvoz­nač­no: u “užem smis­lu” i u “širem smis­lu”.1

a.) “Uži smi­sao” – pro­ve­ni­jen­ci­ja i arhiv­ski fond

U “užem smis­lu”, pri­mje­na prin­ci­pa pro­ve­ni­jen­ci­je podra­zu­mi­je­va samo ono iz čega je ter­min izve­den: pro­ven­ci­jen­ci­ja – od fra­nu­skog pro­ve­nir, rije­či sa latin­skom osno­vom, što u slo­bod­nom pre­vo­du zna­či pori­jek­lo. Pošti­va­nje pori­jek­la arhiv­ske gra­đe podra­zu­mi­je­va da arhi­vis­ti tre­ti­ra­ju gra­đu koja poti­če od jed­nog stva­ra­oca kao jedins­tve­nu i nedje­lji­vu cje­li­nu, koja se ne smi­je mije­ša­ti sa gra­đom dru­gih stva­ra­la­ca. Pod “stva­ra­ocem” arhiv­ske gra­đe arhi­vis­ti podra­zu­mi­je­va­ju prav­no ili fizič­ko lice koje je “stvo­ri­lo” arhiv­sku gra­đu. Riječ “stvo­ri­lo” ne upo­treb­lja­va se ovdje samo u dos­lov­nom smis­lu, nego u smis­lu kan­ce­la­rij­skog stva­ra­nja. Dru­gim rije­či­ma, “stva­ra­lac” je subjekt koji je svo­jim radom – kroz kre­ira­nje, pri­ma­nje i arhi­vi­ra­nje raz­nih spi­sa i knji­ga – aku­mu­li­rao arhiv­sku gra­đu koja na taj način tvo­ri jed­nu zaseb­nu arhiv­sku cje­li­nu.

Iz ovog prin­ci­pa pori­jek­la, iz, plas­tič­no reče­no, prin­ci­pa nemi­je­ša­nja arhiv­ske gra­đe raz­li­či­tih stva­ra­la­ca i nedi­je­lje­nja arhiv­ske gra­đe jed­nog stva­ra­oca, arhi­vis­ti su stvo­ri­li kon­cept arhiv­skog fon­da. Fond je, naj­pros­ti­je govo­re­ći, “cje­lo­kup­nost arhiv­ske gra­đe koja sači­nja­va jed­no izvor­no tije­lo”.2 Na evrop­skom kon­ti­nen­tu uglav­nom se koris­ti ter­min fond, dok se u Sje­di­nje­nim Drža­va­ma upo­treb­lja­va ter­min Record Gro­up (gru­pa spi­sa). S tim u vezi, u fran­cu­skom arhiv­skom jezi­ku odav­no je usta­nov­lje­na kova­ni­ca Res­pect des Fon­ds (dos­lov­no “pošto­va­nje fon­do­va”), koja u struč­nom pre­vo­du na naš jezik zna­či upra­vo ovaj “prin­cip pro­ve­ni­jen­ci­je u užem smis­lu”.

Važ­no je odmah napo­me­nu­ti da pored zah­tje­va za pošto­va­njem pori­jek­la, ne pos­to­ji strik­t­no i glo­bal­no namet­nut kri­te­rij za for­mi­ra­nje, kon­ci­pi­ra­nje i spolj­no struk­tu­ri­ra­nje fon­do­va, već da se on mije­nja u skla­du sa poseb­nim potre­ba­ma arhi­vis­ta i arhi­va. Zbog ove prak­tič­no-teorij­ske flu­id­nos­ti, ame­rič­ki arhiv­s­ta Mario Fenjo (Mario D. Fenyo) u jed­noj ras­pra­vi iz 1966. godi­ne tvr­dio je kako “niko ne zna šta riječ fond zna­či, pa čak ni Fran­cu­zi koji su ga izmis­li­li”.3 Jas­no, neće­mo se slo­ži­ti sa Fenjom, ali ćemo usvo­ji­ti kao polaz­nu pozi­ci­ju stav da sva­ki poku­šaj defi­ni­sa­nja fon­da tre­ba u sebe da ugra­di odre­đe­nu kon­cep­tu­al­nu i prak­tič­nu otvo­re­nost. Naci­onal­ni arhiv SAD-a još 1941. godi­ne detalj­ni­je je defi­ni­sao kon­cept fon­da, isto­vre­me­no ostav­lja­ju­ći pros­tor za pri­la­go­đa­va­nje u skla­du sa prak­tič­nim arhiv­skim potre­ba­ma: “fond (record gro­up) je zna­ča­jan skup arhi­va­li­ja (major arc­hi­val unit) uspos­tav­ljen u odre­đe­nom smis­lu pro­izvolj­no pre­ma prin­ci­pu pro­ve­ni­jen­ci­je (pori­jek­la) i pre­ma potre­bi stva­ra­nja jedi­ni­ca odgo­va­ra­ju­će veli­či­ne i karak­te­ra, sklad­no potre­ba­ma rada na sre­đi­va­nju i obra­di, te objav­lji­va­nju infor­ma­tiv­nih sred­sta­va”.4

Na isto­ri­jat kon­cep­ci­je fon­da kao i na prak­tič­ne pro­ble­me u vezi sa odre­đi­va­njem spolj­nih gra­ni­ca i kre­ira­njem fon­do­va vra­ti­će­mo se u kas­ni­jem nas­tav­ku tek­s­ta (tre­ći odje­ljak). U nepo­sred­nom nas­tav­ku defi­ni­sa­će­mo prin­cip pro­ve­ni­jen­ci­je “u širem smis­lu”.

b.) “Širi smi­sao” – pro­ve­ni­jen­ci­ja i prvo­bit­ni red

Za Vil­fa­na, prin­cip pro­ve­ni­jen­ci­je “u širem smis­lu zna­či da pri sre­đi­va­nju vodi­mo raču­na o izvor­nim tije­li­ma i o nji­ho­vu prvo­bit­nom unu­traš­njem redu. U ovoj for­mu­la­ci­ji, prin­cip uje­di­nju­je dva ele­men­ta: cje­li­nu i prvo­bit­ni red”.5 U prak­tič­nom smis­lu ovo bi zna­či­lo da pri­li­kom pošto­va­nja pro­ve­ni­jen­ci­je i cje­li­ne fon­do­va, u isto vri­je­me, sre­đu­ju­ći tu gra­đu, mora­mo vodi­ti raču­na o sis­te­mu i redos­li­je­du koji je (tre­bao biti) pri­mi­je­njen pri­li­kom kan­ce­la­rij­skog stva­ra­nja tog fon­da.6

U član­ku iz 2010. godi­ne arhi­vis­t­ki­nja iz Mari­bo­ra mr Zden­ka Semlič Rajh piše: “Čini se da je uglav­nom pri­hva­će­no da prin­cip [pro­ve­ni­jen­ci­je] sadr­ža­va tzv. vanj­sku dimen­zi­ju [“uži smi­sao”], gdje je potreb­no gra­đu iste pro­ve­ni­jen­ci­je pohra­ni­ti kao zajed­nič­ku cje­li­nu i [koja] ne može biti mje­ša­vi­na mate­ri­ja­la iz dru­gog izvo­ra. Veli­ka raz­li­ka je oči­ta u pita­nju, da li tre­ba prvo­bit­ni red pro­ma­tra­ti kao inte­gral­ni dio prin­ci­pa pro­ve­ni­jen­ci­je, ili kao samos­ta­lan neza­vi­san prin­cip.“7

Kada je sre­di­nom 19. vije­ka u arhiv­sku teori­ju i prak­su uve­den kon­cept fon­da i samim tim kon­cept pro­ve­ni­jen­ci­je, ono što će kas­ni­je pos­ta­ti prin­cip prvo­bit­nog reda uzet je u obzir ali nije pos­tav­ljen kao oba­ve­zu­ju­ći. Nata­lis de Vali (Nata­lis de Wal­ly), koji je tvo­rac kon­cep­ta fon­da i prin­ci­pa Res­pect des Fon­ds, tvr­dio je da pored pošto­va­nja vanj­skog inte­gri­te­ta fon­da, mi može­mo, makar u teori­ji, pošto­va­ti i nje­gov unu­traš­nji inte­gri­tet. Ne izne­na­đu­je činje­ni­ca da kroz isto­ri­ju arhi­vis­ti­ke pra­ti­mo raz­li­či­te odgo­vo­re na isto pita­nje: da li prin­cip pro­ve­ni­jen­ci­je u sebe uklju­ču­je i prin­cip prvo­bit­nog reda? U poz­na­tom nizo­zem­skom “Pri­ruč­ni­ku” s kra­ja 19. vije­ka (Mul­ler, Feith, Fru­in) dva prin­ci­pa su spo­je­na u jedan. Sa dru­ge stra­ne, nje­mač­ki arhi­vis­ti su od Pro­ve­ni­en­z­prin­zip, tj. od prin­ci­pa pro­ve­ni­jen­ci­je “u užem smis­lu” (prin­cip pori­jek­la), odvo­ji­li Strük­tur­prin­zip, “prin­cip struk­tu­re” tj. prin­cip prvo­bit­nog reda. U među­na­rod­nom Rječ­ni­ku arhiv­ske ter­mi­no­lo­gi­je iz 1984. godi­ne ova dva prin­ci­pa su tako­đer odvo­je­na (Prin­ci­ple of Pro­ve­nan­ce i Regis­try Prin­ci­ple).8 U jugos­lo­ven­skoj arhiv­skoj ter­mi­no­lo­gi­ji nije pos­to­ja­la saglas­nost u odgo­vo­ru na dato pita­nje. Dok je Rječ­nik arhiv­ske ter­mi­no­lo­gi­je Jugos­la­vi­je iz 1972. godi­ne defi­ni­sao prin­cip pro­ve­ni­jen­ci­je na dva nači­na,9 ona­ko kako je to uči­nio Vil­fan, izdvo­jiv­ši prin­cip prvo­bit­nog reda kao zase­ban, arhiv­ski savjet pri Arhi­vu Srbi­je u svom “Uput­stvu za sre­đi­va­nje arhiv­skih fon­do­va orga­na upra­ve, rad­nih, druš­tve­no-poli­tič­kih i dru­gih orga­ni­za­ci­ja” iz 1973. godi­ne apos­tro­fi­rao je da po prin­ci­pu pro­ve­ni­jen­ci­je “sva­ki pisa­ni doku­ment tre­ba da zauz­me ono mes­to u gru­pi arhiv­ske gra­đe koju je zauzi­mao u regis­tra­tu­ri, odnos­no ure­đe­nje arhiv­skog fon­da tre­ba da odgo­va­ra poret­ku koji je usta­nov­ljen u regis­tra­tu­ri”. Kao supro­tan, navo­di se “prin­cip slo­bod­ne pro­ve­ni­jen­ci­je” koji “poštu­je jedins­tvo i gra­ni­ce stva­ra­oca fon­da ali ne i sis­tem rada regis­tra­tu­re”.10 Što se novi­jih tek­s­to­va tiče, i tu sre­će­mo odsus­tvo jedins­tve­ne ter­mi­no­lo­gi­je. Tako na pri­mjer naš “Pra­vil­nik o opštim i poseb­nim uslo­vi­ma čuva­nja jav­ne arhiv­ske gra­đe” raz­li­ku­je nače­la “pro­ve­ni­jen­ci­je i prvo­bit­nog reda” (član 25), pa pro­ve­ni­jen­ci­ja stro­go podra­zu­mi­je­va pori­jek­lo, tj. “uži smi­sao” ter­mi­na (stav 2).11 Iz dru­gog ugla, Z. Semlič Rajh spa­ja dva prin­ci­pa, insis­ti­ra­ju­ći na nji­ho­voj nedje­lji­vos­ti i na nji­ho­vom logič­kom jedins­tvu i sadej­stvu u pri­mje­ni, te negi­ra Vil­fa­no­vu misao “da se može saču­va­ti izvor­na cje­li­na, a u njoj se pro­mi­je­ni­ti prvo­bit­ni red”.12 Ono što je bit­no nagla­si­ti je činje­ni­ca da sko­ro svi arhi­vis­ti na svi­je­tu pri­hva­ta­ju kao vali­dan i važan prin­cip prvo­bit­nog reda, ali je raz­li­ka u tome da li ga kon­cep­tu­al­no i po važ­nos­ti izjed­na­ča­va­ju sa Pro­ve­ni­en­z­prin­zip, tj. da li insis­ti­ra­ju, kao što je to radio Hila­ri Džen­kin­son (Hilary Jen­kin­son), na nje­go­voj pri­mje­ni “po sva­ku cije­nu”.13

Ja bih se ovdje ipak slo­žio sa Vil­fa­nom, jer, kao što ćemo vidje­ti, insis­ti­ra­nje na pri­mje­ni prin­ci­pa prvo­bit­nog reda u istoj mje­ri u kojoj se pri­mje­nju­je prin­cip Res­pect des Fon­ds u nje­go­vom naužem smis­lu, teorij­ski je neo­prav­dan i skop­čan sa poseb­nim prak­tič­nim pro­ble­mi­ma koji od nas zah­tje­va­ju dru­ga­či­ji pris­tup. U nas­tav­ku, prvo ćemo se poza­ba­vi­ti sa prak­tič­nim impli­ka­ci­ja­ma prin­ci­pa pro­ve­ni­jen­ci­je, a zatim i sa pro­ble­ma­ti­kom prin­ci­pa prvo­bit­nog reda.

3. Prin­cip pro­ve­ni­jen­ci­je i kre­ira­nje fon­do­va

a.) Prak­tič­na i nauč­na oprav­da­nost fon­do­va

U vre­me­nu izdva­ja­nja arhi­vis­ti­ke u zaseb­nu dis­ci­pli­nu na pre­la­zu iz 18. u 19. vijek, način pri­ma­nja i sre­đi­va­nja spi­sa u arhi­vi­ma zna­čaj­no se raz­li­ko­vao od ono­ga što radi­mo danas. Arhi­vis­ti tog doba pri­mje­nji­va­li su ono što nazi­va­mo prin­cip per­ti­nen­ci­je, tj. temat­ski način sre­đi­va­nja arhiv­ske gra­đe bez obzi­ra na nje­no pori­jek­lo.14 Gra­đa se odva­ja­la od cje­li­na u koji­ma je nas­ta­ja­la i ras­po­re­đi­va­la se u una­pri­jed utvr­đe­ne cje­li­ne. Među­tim, sre­di­nom 19. vije­ka, Nata­lis de Vali, šef pro­vin­cij­skih arhi­va Minis­tar­stva unu­traš­njih pos­lo­va Fran­cu­ske, začeo je, putem jed­ne okruž­ni­ce koju je pot­pi­sao nad­lež­ni minis­tar, prak­su pri­kup­lja­nja arhiv­ske gra­đe u vidu fon­do­va. Svoj pos­tu­pak objas­nio je sum­njom u isprav­nost “teorij­skog” nači­na gru­pi­sa­nja gra­đe, pri­bo­ja­va­ju­ći se da će “arhi­ve zapas­ti u nered koji se više neće moći popra­vi­ti”. Sma­trao je da će for­mi­ra­nje, ili, bolje reče­no, oču­va­nje fon­do­va, biti jedi­ni način da se saču­va pri­rod­na logi­ka po kojoj bi bilo koji doku­ment tra­ži­li upra­vo pre­ma pret­pos­tav­ci o nje­go­vom pori­jek­lu. U roku od neko­li­ko godi­na ovaj novi prin­cip je usvo­jen u sko­ro svim evrop­skim zem­lja­ma. U Sje­di­nje­ne Drža­ve sti­gao je sa zakaš­nje­njem, počet­kom 20. vije­ka.15

Narav­no, uvo­đe­nje prin­ci­pa gru­pi­sa­nja gra­đe po fon­do­vi­ma ima­lo je iza sebe i jed­nu veoma bit­nu prak­tič­nu uslov­lje­nost. Stva­ra­njem ustav­nih i par­la­men­tar­nih sis­te­ma, ras­tom biro­krat­ske drža­ve, razvo­jem kapi­ta­liz­ma i uve­ća­njem admi­nis­tra­ci­je u pri­vre­di i dru­gim sfe­ra­ma druš­tva, doš­lo je do veli­kog poras­ta u koli­či­ni doku­men­tar­nog mate­ri­ja­la kojeg jed­no druš­tvo pro­izvo­di. Čak i da je pos­to­ja­la sva­ka dru­ga oprav­da­nost, arhi­vis­ti, sa sta­no­vi­šta prak­se, sve su manje bili u moguć­nos­ti da ispo­štu­ju zah­tje­ve prin­ci­pa per­ti­nen­ci­je. Sve veće koli­či­ne arhiv­ske gra­đe koje su pris­ti­za­le u arhi­ve mora­le su se tre­ti­ra­ti upra­vo kao gru­pe spi­sa sa odre­đe­nim pori­jek­lom, na osno­vu čega je bilo mogu­će odre­di­ti gru­pe koje ima­ju veći pri­ori­tet za sre­đi­va­nje i upo­tre­bu. Danas bi bilo sa pos­lov­nog aspek­ta neza­mis­li­vo da arhi­vis­ti dese­ti­ne, sto­ti­ne i hilja­de meta­ra sta­ri­je arhiv­ske gra­đe koja čeka svoj red na sre­đi­va­nje, zajed­no sa novo­pris­ti­glim dese­ti­na­ma i sto­ti­na­ma meta­ra redov­no pre­uze­te gra­đe, izdva­ja­ju iz nji­ho­vih fon­dov­skih cje­li­na i mije­ša­ju u jedan uni­ver­za­lan temat­ski sis­tem. Suprot­no tome, arhi­vis­ti mogu odre­đi­va­ti pri­ori­te­te i uze­ti u rad fon­do­ve od većeg zna­ča­ja – što je mogu­će odre­đi­va­ti upra­vo na osno­vu pro­ve­ni­jen­ci­je fon­da – dok isto­vre­me­no mogu vrši­ti kon­tro­lu nad kan­ce­la­rij­skim pos­lo­va­njem stva­ra­la­ca i osi­gu­ra­ti barem okvir­nu ured­nost arhiv­ske gra­đe u nas­ta­ja­nju, to jest budu­ćih arhiv­skih fon­do­va.

Ostav­lja­ju­ći po stra­ni činje­ni­cu da je stva­ra­nje fon­do­va opti­mal­no sa gle­di­šta rad­nog vre­me­na i rad­ne sna­ge, vri­je­di pos­ta­vi­ti pita­nje: da li je kon­cept fon­da oprav­dan sa sta­no­vi­šta isto­rij­ske nauke? Kada se sve uzme u obzir, vje­ru­jem bez ikak­ve rezer­ve da je odgo­vor pot­vr­dan. Ni jedan pro­izvolj­ni način sakup­lja­nja arhi­va­li­ja koji je dozvo­ljen per­ti­nen­ci­jom, bilo temat­ski bilo struk­tu­ral­ni, ne može biti adek­vat­ni­ji od onih struk­tur­nih okvi­ra koji su već pos­tav­lje­ni druš­tve­nim kre­ta­nji­ma. Kon­cep­ci­ja stva­ra­oca – i samim tim arhiv­skog fon­da – na naj­bo­lji mogu­ći način reflek­tu­je druš­tve­ne odno­se i pro­mje­ne u tim odno­si­ma. U povrat­nom smis­lu, cje­lo­kup­nost jed­nog arhiv­skog fon­da i tek­s­tu­al­na sadr­žaj­nost gra­đe tog fon­da naj­bo­lje je svje­do­čans­tvo o prak­si, zna­ča­ju i sklo­pu infor­ma­ci­ja koje je odre­đe­ni isto­rij­ski subjekt posje­do­vao.

Važ­no je nagla­si­ti i to da spi­si čes­to ima­ju karak­ter višes­tru­ke važ­nos­ti i višes­lo­jan sadr­žaj, pa ih je neadek­vat­no ukla­pa­ti u samo jedan temat­ski okvir a isto­vre­me­no dozvo­li­ti da se izgu­be infor­ma­ci­je o pori­jek­lu. Oprav­da­nost pro­ve­ni­jen­ci­je u “užem smis­lu” tako pos­to­ji i na naj­ni­žem nivou – na nivou poje­di­nač­nih spi­sa i pred­me­ta. Sva­ki poje­di­ni arhiv­ski doku­ment uto­li­ko je vrjed­ni­ji uko­li­ko je saču­va­na infor­ma­ci­ja o tome ko mu je stva­ra­lac. Rje­čit je pri­mjer kojeg daje Teodor Šelen­berg (The­odo­re R. Schel­len­berg), pri­mjer sta­re geograf­ske mape koja je saču­va­na u spi­si­ma jed­ne istra­ži­vač­ke eks­pe­di­ci­je. Činje­ni­ca da je ova mapa saču­va­na u tim spi­si­ma govo­ri, sa jed­ne stra­ne, o širem kon­tek­s­tu mape i nači­nu na koji je nas­ta­la i svr­si kojoj je slu­ži­la, i, sa dru­ge stra­ne, o dje­lat­nos­ti istra­ži­vač­ke eks­pe­di­ci­je. U slu­ča­ju da je mapa odlo­že­na u neku zbir­ku geograf­skih kara­ta i da je pri tom izgub­lje­na infor­ma­ci­je o pori­jek­lu, sa njom bi se isto­vre­me­no izgu­bi­la infor­ma­ci­ja o kon­tek­s­tu i svr­si mape, kao i infor­ma­ci­ja koju je ona nosi­la u odno­su na eks­pe­di­ci­ju (npr. ako je svje­do­či­la o pred­z­na­nju čla­no­va eks­pe­di­ci­je, pla­ni­ra­nom puto­va­nju ili pak otkri­ći­ma).16

Ali odmah ćemo napra­vi­ti jedan otklon: važ­nost prin­ci­pa pro­ve­ni­jen­ci­je ogle­da se samo na ta dva nivoa – na naj­vi­šem (čuva­nje cje­lo­kup­nos­ti gra­đe jed­nog stva­ra­oca) i na naj­ni­žem (čuva­nje infor­ma­ci­je o stva­ra­ocu sva­kog poje­di­nog spi­sa). Kao što ćemo vidje­ti u zavr­š­nom dije­lu ovog tek­s­ta (četv­ti odje­ljak), važ­nost pro­ve­ni­jen­ci­je nije nuž­no ista i ne mora da se odno­si na sred­nji struk­tu­ral­ni nivo, na među­pros­tor izme­đu osnov­ne jedi­ni­ce i gra­ni­ce fon­da, tj. na način na koji su poje­di­ni spi­si i pred­me­ti arhi­vi­ra­ni, pore­da­ni i gru­pi­sa­ni u okvi­ru datog fon­da. U skla­du s tim, izvr­ši­će­mo raz­dva­ja­nje dva prin­ci­pa: prin­ci­pa pro­ve­ni­jen­ci­je (veze poje­di­nog spi­sa i stva­ra­oca) i prin­ci­pa prvo­bit­nog reda (nači­na na koji su slo­že­ni spi­si jed­nog stva­ra­oca).

b.) Prak­tič­ni iza­zo­vi stva­ra­nja arhiv­skih fon­do­va

U mno­gim slu­ča­je­vi­ma defi­ni­sa­nje stva­ra­oca i samim tim arhiv­skog fon­da ne pred­stav­lja nikak­vu poseb­nu teško­ću. Gra­ni­ce zna­ju biti jas­ne i zaokru­že­nost jed­nog fon­da na taj način neupit­na. Ško­la, bol­ni­ca, zavod, manas­tir, zadru­ga itd. – radi se o jas­no defi­ni­sa­nim subjek­ti­ma sa poseb­nom zakon­skom for­mom.

Među­tim, pos­to­je i mno­gi slu­ča­je­vi kada pove­za­nost raz­nih druš­tve­nih subje­ka­ta kroz odre­đe­ne hije­rar­hij­ske odno­se i kom­plek­s­ne prav­ne sta­tu­se pro­izvo­di tije­la arhiv­ske gra­đe oko kojih i kroz koja nije uvi­jek mogu­će povu­ći jas­ne gra­ni­ce. Ovo je poseb­no oči­gled­no u činje­ni­ci da u arhiv­skoj prak­si pos­to­ji odre­đen rasko­rak izme­đu tež­nje da se usvo­je uni­ver­zal­ne nor­me, i iskus­tva pre­ma kojem te nor­me ne mogu biti naj­bo­lje rje­še­nje za sva­ki poje­di­nač­ni slu­čaj.

U doma­ćoj teori­ji pos­to­ji više gle­di­šta. Vil­fan je naveo dva stan­dar­da za for­mi­ra­nje fon­do­va: 1.) orga­ni­za­ci­ono-prav­ni smi­sao, pri čemu se samos­tal­no prav­no tije­lo (prav­no lice) tre­ti­ra kao stva­ra­lac fon­da, i 2.) teh­nič­ko-admi­nis­tra­tiv­ni smi­sao, gdje se admi­nis­tra­tiv­no-struk­tu­ral­no zaokru­že­na cje­li­na tre­ti­ra kao stva­ra­lac.17 Jože Žon­tar je tra­žio veću spe­ci­fič­nost, pa je stva­ra­oce izjed­na­čio s prav­nim lici­ma, dok je tem­po­ral­ne gra­ni­ce fon­da podre­dio ne samo vre­me­nu tra­ja­nja stva­ra­oca, nego i unu­traš­njim (orga­ni­za­ci­onim, prav­nim) i vanj­skim (druš­tve­nim) pro­mje­na­ma, pa i samim inter­va­li­ma pre­uzi­ma­nja gra­đe od “živih” (aktiv­nih) stva­ra­la­ca. Ipak, osta­je otvo­re­no pita­nje: šta je prav­no lice, i da li samo prav­na lica stva­ra­ju arhiv­sku gra­đu koja može da nosi sta­tus fon­da? Z. Semlič Rajh sto­ga negi­ra Žon­ta­ra i pod­sje­ća na novi­je ISAD(g)2 defi­ni­ci­je fon­da i stva­ra­oca koje su bli­že stvar­nom iskus­tvu kre­ira­nja. Arhiv­ski fond, pre­ma ovo­me, poti­če od stva­ra­oca koji je sva­ko “kor­po­ra­tiv­no tije­lo, poro­di­ca ili lič­nost, koje je stva­ra­lo, aku­mu­li­ra­lo i/ili vodi­lo arhi­vu tokom obav­lja­nja lič­ne ili kor­po­ra­tiv­ne aktiv­nos­ti”.18

Pri­je uvo­đe­nja ovih među­na­rod­nih stan­dar­da pos­to­ja­la je zna­čaj­na doza nesa­glas­nos­ti u defi­ni­sa­nju fon­do­va. Teore­ti­čar Mišel Dušen (Mic­hel Duc­he­in) pisao je o “mak­si­ma­lis­tič­kom” i “mini­ma­lis­tič­kom” pris­tu­pu. Prvi je zna­čio eks­klu­zi­vi­tet sta­tu­sa fon­da za orga­ni­za­ci­je naj­vi­šeg nivoa koje su u sebe obu­hva­ta­le sve niže­ran­gi­ra­ne jedi­ni­ce, bilo kroz kadrov­sku kon­tro­lu, upra­vu ili nad­zor. Dru­gi pred­stav­lja moguć­nost for­mi­ra­nja fon­do­va iz naj­sit­ni­jih funk­ci­onal­nih ćeli­ja neke orga­ni­za­ci­je. Razu­mi­je se, oba pris­tu­pa su eks­trem­na, i iskus­tvo je poka­za­lo da isu­vi­še strik­t­na defi­ni­ci­ja ne može biti kores­po­dent­na sa prak­som i arhiv­skim potre­ba­ma. Sa jed­ne stra­ne, nemo­gu­će je pri­mi­je­ni­ti defin­ci­ju H. Džen­kin­so­na, koji u stva­ra­oci­ma vidi orga­ne koji mogu “radi­ti na neza­vi­san način, bez inter­ven­ci­je spolj­nog i višeg auto­ri­te­ta”. Po toj logi­ci, ni jedan zaokru­žen skup gra­đe pra­vo­sud­nog orga­na osim onih naj­vi­ših ne može ima­ti sta­tus fon­da, zato što nje­gov stva­ra­lac nije bio “pot­pu­no neza­vi­san”. Sa dru­ge stra­ne, rekao bih da su pre­am­bi­ci­oz­ni i kri­te­ri­ji Duše­na, koji stva­ra­oca vidi u sva­koj aktom pro­gla­še­noj agen­ci­ji sa zakon­skim ovla­šte­nji­ma, odre­đe­nim mjes­tom u hije­rar­hi­ji i odgo­vor­nim licem. Na taj način, mogli bi iz sva­kog fon­da regi­onal­ne ili lokal­ne upra­ve i samo­upra­ve izdvo­ji­ti poje­di­ni sekre­ta­ri­jat ili odje­lje­nje, i od nje­ga napra­vi­ti zase­ban fond, čak i onda kada sis­tem arhi­vi­ra­nja nije pra­tio orga­ni­za­ci­onu struk­tu­ru.19

Možda je naj­bo­lji poje­di­nač­ni kri­te­rij onaj kojeg je pred­lo­žio aus­tral­ski arhi­vis­ta Piter Skot (Peter J. Scott), naime, kri­te­rij samos­tal­nog kan­ce­la­rij­skog pos­lo­va­nja ili odvo­je­ne pisar­ni­ce: “Auto­nom­ni sis­tem stva­ra­nja, pohra­ne i kon­tro­le vlas­ti­tih arhiv­skih zapi­sa, odnos­no u slu­ča­ju da se radi o ispos­ta­vi, odbo­ru ili vije­ću, vlas­ti­ti dje­lo­vod­ni pro­to­kol i odvo­je­no odla­ga­nje spi­sa.“20 Na taj način, subjek­ti koji nisu nuž­no ima­li sta­tus prav­nog lica ili neza­vis­ne orga­ni­za­ci­je, ali jesu ima­li prak­su od poseb­nog subjek­tiv­nog zna­ča­ja i odgo­vor­nos­ti uz odvo­je­no vođe­nje i čuva­nje svo­jih spi­sa, mogu dobi­ti sta­tus fon­da,21 ili – uko­li­ko je to poželj­ni­je zbog regu­li­sa­ne prav­ne podre­đe­nos­ti kao i oču­va­nos­ti fon­da matič­ne usta­no­ve – sta­tus pod­fon­da.22

Na kra­ju ovog odjelj­ka, osta­je nam pita­nje pra­će­nja pro­ve­ni­jen­ci­je fon­do­va koji su proš­li kroz posjed više ima­la­ca. Ovaj pro­blem se jav­lja usljed orga­ni­za­ci­onih pro­mje­na i kod uki­da­nja ili sta­tus­nog degra­di­ra­nja poje­di­nih orga­na koji pre­la­ze u nad­lež­nost ili se pri­pa­ja­ju nekim dru­gim subjek­ti­ma. Ovo pita­nje Dušen rje­ša­va na tri nači­na: 1.) nakon tran­sfe­ra jed­nog dije­la doku­men­ta­ci­je zajed­no sa dje­li­mič­nom pre­da­jom nad­lež­nos­ti jed­nog orga­na dru­gom – u ovom slu­ča­ju, sma­tra­će­mo spi­se dije­lom fon­da dru­gog orga­na; 2.) nakon pre­uzi­ma­nja gra­đe uki­nu­tog orga­na od stra­ne dru­gog subjek­ta – ta gra­đa može biti tre­ti­ra­na kao zase­ban fond, pra­te­ći prvo­bit­nu pro­ve­ni­jen­ci­ju, osim u slu­ča­ju pod 3.) uko­li­ko je pre­uze­ta gra­đa izmi­je­ša­na sa gra­đom dru­gog orga­na, prvens­tve­no zbog ope­ra­tiv­nih potre­ba tog orga­na, koji je pre­uze­tu arhi­vu inkor­po­ri­rao u svoj kan­ce­la­rij­ski sis­tem – u tom slu­ča­ju, izdva­ja­nje pre­uze­tog fon­da je neprak­tič­no ili čak nemo­gu­će.23

4. Pro­ble­ma­ti­ka “prvo­bit­nog reda”

U ide­al­nim uslo­vi­ma arhi­vi pre­uzi­ma­ju fon­do­ve koji su nas­ta­li ured­nom i dos­ljed­nom pri­mje­nom jed­nog smi­se­nog sis­te­ma kan­ce­la­rij­skog pos­lo­va­nja. U tom slu­ča­ju, fon­do­vi već ima­ju usta­nov­ljen red koji omo­gu­ća­va pro­na­la­že­nje spi­sa u razum­nom roku i bez mno­go tru­da. Ono što pre­os­ta­je arhi­vis­ti­ma jesu teh­nič­ko sre­đi­va­nje fon­da, mogu­će pre­tva­ra­nje hro­no­lo­ški pore­da­nih arhiv­skih jedi­ni­ca u seri­je spi­sa radi lak­še pre­gled­nos­ti za potre­be istra­ži­va­ča, struč­na obra­da i izra­da detalj­nih infor­ma­tiv­nih sred­sta­va (inven­ta­ra, indek­sa), pre­zen­to­va­nje i slič­no. Među­tim, ovak­vi ide­al­ni uslo­vi pojav­lju­ju se jako rijet­ko. Bez obzi­ra na to da li su fon­do­vi nas­ta­ja­li u jed­nom jav­no pro­pi­sa­nom i kon­tro­li­sa­nom sis­te­mu kan­ce­la­rij­skog pos­lo­va­nja, ili su pak stva­ra­oci pri­mje­nji­va­li jedan ad hoc sis­tem, arhi­vis­ti su naj­češ­će pri­mo­ra­ni da vrše zna­čaj­ne inter­ven­ci­je i da pri­li­kom sre­đi­va­nja poprav­lja­ju, rekons­tru­išu ili da na odre­đen način i u odre­đe­noj mje­ri reor­ga­ni­zu­ju taj sis­tem arhi­vi­ra­nja. U želji da se što dos­ljed­ni­je oču­va ili rekons­tru­iše kan­ce­la­rij­ski sis­tem koji je pri­mje­nji­van kod stva­ra­oca, nas­tao je prin­cip prvo­bit­nog reda: “Prin­cip prvo­bit­nog reda zna­či da u sva­kom fon­du tre­ba čuva­ti nje­gov prvo­bit­ni red, a ako ga nema tre­ba ga rekons­tru­isa­ti, odnos­no fond tre­ba sre­đi­va­ti pre­ma pra­vi­li­ma koja su pri­mje­nji­va­na za vri­je­me nje­go­vog pos­tan­ka, slu­že­ći se pri tom i saču­va­nim regis­tra­tur­nim poma­ga­li­ma.“24

Odmah je važ­no nagla­si­ti da prvo­bit­ni red u stva­ri pred­stav­lja sis­tem arhi­vi­ra­nja kojeg je stva­ra­lac pri­mi­je­nio ili poku­šao pri­mi­je­ni­ti tokom stva­ra­nja i mani­pu­la­ci­je sa svo­jom doku­men­tar­nom gra­đom. U tom smis­lu raz­li­ku­je­mo prvo­bit­ni red, dak­le sis­tem koji se pri­mje­nji­vao, od pos­to­je­ćeg reda, tj. fak­tič­kog sta­nja u kojem se fond nala­zi.

Pri­je nego što nas­ta­vi­mo, bit­no je sta­vi­ti jed­nu napo­me­nu: bilo da pri­mje­nju­je­mo ili ne pri­mje­nju­je­mo prin­cip prvo­bit­nog reda, pos­to­ji jedan nivo na kojem je potre­ba za prvo­bit­noš­ću nepri­kos­no­ve­na, a to je onaj naj­ni­ži nivo, nivo nepo­sred­ne veze izme­đu poje­di­nih aka­ta u for­mi pred­me­ta te poje­di­nih pred­me­ta u for­mi dosi­jea.25 Pred­me­ti (oba­vez­no) i dosi­jea (uko­li­ko su pos­to­ja­la) mora­ju se oču­va­ti ili rekons­tru­isa­ti, jer su oni dokaz o kon­kret­nim i slo­že­nim rad­nim ope­ra­ci­ja­ma stva­ra­oca. Kada govo­ri­mo o pri­mje­ni bilo prin­ci­pa prvo­bit­nog reda bilo tzv. “slo­bod­ne pro­ve­ni­jen­ci­je”, mi ne dovo­di­mo u pita­nje unu­traš­nji sadr­žaj i struk­tu­ru ovih osnov­nih ele­me­na­ta, nego način mani­pu­li­sa­nja sa nji­ma kao nedje­lji­vim cje­li­na­ma.

U kak­vom odno­su se nala­ze prvo­bit­ni red i prin­cip pro­ve­ni­jen­ci­je? Već smo nave­li pri­mje­re raz­li­či­tih miš­lje­nja među arhi­vis­ti­ma. Oni koji izjed­na­ča­va­ju dva prin­ci­pa za to koris­te dva argu­men­ta: 1.) unu­traš­nji kon­tekst (spi­sa) kao infor­ma­ci­ja, i 2.) struk­tu­ra arhi­ve (fon­da) kao odraz rada stva­ra­oca.

Pre­ma prvom argu­men­tu, arhiv­ski spi­si koji se nala­ze u odre­đe­nom redos­li­je­du i u jed­noj unu­traš­njoj struk­tu­ri fon­da, dobi­ja­ju na dodat­nom zna­če­nju upra­vo na osno­vu svo­je pozi­ci­je u toj struk­tu­ri i redos­li­je­du. Semlič Rajh piše: “Arhiv­ska gra­đa dugu­je svo­je pos­to­ja­nje i stva­ra­nje uprav­nim pro­ce­si­ma i pro­ce­du­ra­ma [koje je bilo] ustro­je­no unu­tar odre­đe­nog prav­nog i druš­tv­nog kon­tek­s­ta. Isprav­no tuma­če­nje mogu­će je samo na osno­vu poz­na­va­nja tog kon­tek­s­ta, ali koje se može odr­ža­ti samo ako uva­ži­mo fond kao cje­lo­vi­tu jedi­ni­cu sa spe­ci­fič­nom unu­traš­njom struk­tu­rom.“26 Sva­ka­ko bih se slo­žio sa tvrd­njom da poz­na­va­nje opšteg kon­tek­s­ta dopri­no­si boljem razu­mi­je­va­nju infor­ma­ci­ja koje saču­va­ni fond dono­si. Među­tim, ne bih se slo­žio sa tvrd­njom da je ovo mogu­će pos­ti­ći (samo) oču­va­njem “spe­ci­fič­ne unu­traš­nje struk­tu­re” fon­da. Kao što sam već rekao, arhi­vis­ta sebi ne smi­je uze­ti za pra­vo dvi­je stva­ri: 1.) da uni­šta­va cje­lo­vi­tost fon­da i 2.) da poki­da nepo­sred­ne veze među spi­si­ma. Dru­gim rije­či­ma, kon­tekst jed­nog akta se čuva, sa jed­ne stra­ne, tako što se čuva cje­lo­vi­tost gru­pe spi­sa nas­ta­lih i uve­za­nih kroz isti pos­tu­pak (pred­met, dosi­je), i, sa dru­ge, tako što se ta gru­pa čuva u fon­du u kojem je nas­ta­la. Nije uop­šte nuž­no, i čak nije uobi­ča­je­no, da spi­si dobi­ja­ju dodat­no zna­če­nje na osno­vu činje­ni­ce o svom arhi­vi­ra­nju. U svim moder­nim sis­te­mi­ma kan­ce­la­rij­skog pos­lo­va­nja, doku­men­ti već nose sva tek­s­tu­al­na obi­ljež­ja o svom nas­tan­ku i pro­ce­su o kojem svje­do­če, pa način evi­den­ci­je i odla­ga­nja pred­me­ta ne dono­si nikak­ve dodat­ne infor­ma­ci­je o nji­ma. Kod izu­ze­ta­ka koji pot­vr­đu­ju pra­vi­lo (a oni sva­ka­ko pos­to­je), arhi­vis­ti bi tre­ba­li uči­ni­ti dvi­je stva­ri: 1.) evi­den­ti­ra­ti sve infor­ma­ci­je koje se mogu izvu­ći iz spe­ci­fič­ne struk­tu­re fon­da odnos­no pozci­je spi­sa, usta­no­vi­ti da li je dovolj­no te infor­ma­ci­je oču­va­ti u vidu zabi­lje­ške, i ako jes­te, ne dozvo­li­ti “zamr­za­va­nje” čita­vog fon­da; 2.) ne dozvo­li­ti da se zbog ovih manjin­skih slu­ča­je­va name­će jed­no uop­šta­va­ju­će pra­vi­lo kojim se one­mo­gu­ća­va pre­ure­đi­va­nje fon­do­va pre­ma prak­tič­nim potre­ba­ma.27

Direk­t­no na prvi argu­ment nado­ve­zu­je se i stav da regis­tra­tu­ra kao pore­dak osli­ka­va dje­lat­nost stva­ra­oca: “(…) samo prvo­bit­ni red odra­ža­va način rada i pos­lo­va­nja stva­ra­la­ca gra­đe”.28 Ni s ovim se, među­tim, ne bih slo­žio. Sma­tram da prvo­bit­ni red odra­ža­va samo rad regis­tra­tu­re ili pisar­ni­ce, odnos­no služ­be­ni­ka odgo­vor­nih za arhi­vi­ra­nje, ili, uko­li­ko ih nije bilo, ad hoc kan­ce­la­rij­sko pos­lo­va­nje kod stva­ra­oca. Sa dru­ge stra­ne, sam rad stva­ra­oca odra­ža­va se pri­je sve­ga u tek­s­tu­al­nom sadr­ža­ju arhiv­ske gra­đe. Kako god oda­bra­li da pre­ure­di­mo fond – poštu­ju­ći osnov­na arhi­vis­tič­ka pra­vi­la – te pri­mar­ne infor­ma­ci­je o dje­lat­nos­ti neće biti izgub­lje­ne. Ovdje bih se pozvao na neko­li­ko miš­lje­nja Teodo­ra Šelen­ber­ga:29

U veći­ni moder­nih sis­te­ma arhi­vi­ra­nja [tj. sis­te­ma kan­ce­la­rij­skog pos­lo­va­nja], prvo­bit­ni red dat spi­si­ma dopri­no­si veoma malo razu­mi­je­va­nju organ­ske aktiv­nos­ti, i arhi­vis­ta bi taj prvo­bit­ni red tre­bao oču­va­ti jedi­no ako je koris­tan. (…) Jed­nom rje­čju, pore­dak poje­di­nih spi­sa ne dopri­no­si razu­mje­va­nju aktiv­nos­ti koje su sadr­ža­ne u cje­lo­kup­nos­ti seri­je [tj. fon­da]. (…)
Nači­ni arhi­vi­ra­nja su nebit­ni za arhi­vis­te, osim u pogle­du pro­na­la­že­nja doku­men­ta­ci­je. (…)
Obič­no pore­dak dat spi­si­ma unu­tar jed­nog fon­da ne otkri­va nikak­ve zna­čaj­ne činje­ni­ce o aktiv­nos­ti­ma, admi­nis­tra­tiv­nim pro­ce­si­ma i slič­no. On, uos­ta­lom, ne poka­zu­je kako je jed­na pro­ce­du­ra zapo­če­ta, način na koji se pro­vo­di­la ni rezul­ta­te koji su pro­izaš­li iz nje. Tak­ve činje­ni­ce su poz­na­te zato što je fond oču­van kao takav, a ne zato što je oču­van nje­gov unu­traš­nji pore­dak.

U izu­zet­nim slu­ča­je­vi­ma, potreb­no je pri­mi­je­ni­ti isti pos­tu­pak kao u pro­ce­su čuva­nja dodat­nih infor­ma­ci­ja o poje­di­nim spi­si­ma. Ali pri­li­kom pris­tu­pa­nja sva­kom novom fon­du, važ­no je uze­ti u obzir dvi­je stva­ri. Prvo, činje­ni­cu da diskon­ti­nu­itet izme­đu prvo­bit­nog i pos­to­je­ćeg reda naj­češ­će govo­ri o odsus­tvu ured­nog kan­ce­la­rij­skog pos­lo­va­nja. Nebri­ga, neured­nost kao i pros­ta činje­ni­ca da je pri­mje­na nekih uni­for­m­nih i pro­pi­sa­nih sis­te­ma kan­ce­la­rij­skog pos­lo­va­nja bila neprak­tič­na i da nije odgo­va­ra­la stvar­nim lju­di­ma koji su sta­ja­li iza stva­ra­oca, otva­ra­ju nam oba­ve­zu govo­ra o prvo­bit­nom nere­du.30 Jer, kako piše Dušen, “pote­ško­će, tako­đer jako čes­te, deša­va­ju se zato što stva­ra­oci i sami nisu ima­li pošto­va­nja pre­ma ‘prin­ci­pu struk­tu­re’ pri­li­kom uprav­lja­nja svo­jim arhi­va­ma”.31 U tim slu­ča­je­vi­ma, sam nered obič­no ne daje nikak­ve “dodat­ne infor­ma­ci­je”, odnos­no ne daje tak­ve infor­ma­ci­je zbog kojih bi mi taj nered mora­li pošto­va­ti, čuva­ti i u tak­vom sta­nju obra­di­ti.32

Dru­go, naj­važ­ni­je mje­ri­lo našeg odno­sa pre­ma prvo­bit­nom redu tre­ba da bude prak­tič­nost. Ako prin­cip prvo­bit­nog reda može­mo po bilo čemu pore­di­ti sa prin­ci­pom pro­ve­ni­jen­ci­je, onda je to ona ista uti­li­tar­na moti­va­ci­ja koja je sta­ja­la iza osmiš­lja­va­nja oba prin­ci­pa. Kada je Vil­fan pisao o prin­ci­pu prvo­bit­nog reda, on se isklju­či­vo pozi­vao na argu­ment prak­tič­nos­ti: ako je prvo­bit­ni red funk­ci­ona­lan, tre­ba ga oču­va­ti, jer bi rezul­ta­ti pre­ure­đe­nja funk­ci­onal­nog fon­da bili u nesraz­mje­ri sa utro­še­nim rad­nim sati­ma.33 Isto tako, ako je jedan dio fon­da funk­ci­ona­lan i odgo­va­ra potre­ba­ma dok je nje­gov dru­gi dio neprak­ti­čan, arhi­vis­ti se ne bi tre­ba­li libi­ti da izvr­še sve potreb­ne izmje­ne. U tom smis­lu zavr­ši­će­mo ovo izla­ga­nje sa Šelen­ber­go­vim savje­tom: “Obič­no bi arhi­vis­ta tre­bao saču­va­ti prvo­bit­ni red koji je pri­mje­njen u fon­du tokom nje­go­vog nas­tan­ka, ako taj red omo­gu­ća­va pro­na­la­že­nje gra­đe i nje­nu efi­kas­nu obra­du. Ali ako to nije slu­čaj, on se on ne bi tre­bao ustru­ča­va­ti da taj prvo­bit­ni red pore­me­ti.“34


  1. S. Vil­fan, „Sre­đi­va­nje“, Pri­ruč­nik iz arhi­vis­ti­ke, Zagreb 1977, 107–127. []
  2. S. Vil­fan, “Sre­đi­va­nje”, Pri­ruč­nik iz arhi­vis­ti­ke, 111. []
  3. Citi­ra­no u: М. Duc­he­in, “The­ore­ti­cal Prin­ci­ples and Prac­ti­cal Pro­blems of Res­pect des Fon­ds in Arc­hi­val Sci­en­ce”, Arc­hi­va­ria, br. 16 (1983), 68. []
  4. Citi­ra­no u: C. Vin­cent, “A Case Study – The Record Gro­up: A Con­cept in Evo­lu­ti­on”, Arc­hi­va­ria, br. 3 (1976–1977), 3–4. []
  5. S. Vil­fan, “Sre­đi­va­nje”, Pri­ruč­nik iz arhi­vis­ti­ke, 110. []
  6. Kva­li­fi­ka­ci­ja “tre­ba­lo biti” namjer­no je ostav­lje­na u zagra­di da bi se uka­za­lo na još jed­nu dvoj­nost, na onu u samom zna­če­nju kon­cep­ta prvo­bit­nog reda, što će detalj­ni­je biti objaš­nje­no u odjelj­ku o nje­go­voj pro­ble­ma­ti­ci i prak­tič­nim impli­ka­ci­ja­ma. []
  7. Z. Semlič Rajh, “Prin­cip pro­ve­ni­jen­ci­je i kre­ira­nje: rasko­rak izme­đu arhiv­ske teori­je i slo­ven­ske arhiv­ske prak­se”, Arhiv­ska prak­sa (Tuz­la), br. 13 (2010), 351. []
  8. Z. Semlič Rajh, “Prin­cip pro­ve­ni­jen­ci­je i kre­ira­nje…”, 352–353. M. Duc­he­in, “The­ore­ti­cal Prin­ci­ples and Prac­ti­cal Pro­blems of Res­pect des Fon­ds in Arc­hi­val Sci­en­ce”, 75–76. []
  9. Rječ­nik arhiv­ske ter­mi­no­lo­gi­je Jugos­la­vi­je, Zagreb 1972, 25, poj­mo­vi 159 i 160. []
  10. Uput­stvo za sre­đi­va­nje arhiv­skih fon­do­va orga­na upra­ve, rad­nih, druš­tve­no-poli­tič­kih i dru­gih orga­ni­za­ci­ja“, Arhiv­sko veće pri Arhi­vu Srbi­je, Beograd, 1973, 6. []
  11. Службени гласник Републике Српске, 35/2010. []
  12. Z. Semlič Rajh, “Prin­cip pro­ve­ni­jen­ci­je i kre­ira­nje…”, 354. []
  13. R. Sta­ple­ton, “Jen­kin­son and Schel­len­berg: A Com­pa­ri­son”, Arc­hi­va­ria, br. 17 (1983–1984), 79. []
  14. Vidi: Rječ­nik arhiv­ske ter­mi­no­lo­gi­je Jugos­la­vi­je, 25, pojam 162. []
  15. M. Duc­he­in, “The­ore­ti­cal Prin­ci­ples and Prac­ti­cal Pro­blems of Res­pect des Fon­ds in Arc­hi­val Sci­en­ce”, 66. []
  16. Nave­de­no u: M. Duc­he­in, “The­ore­ti­cal Prin­ci­ples and Prac­ti­cal Pro­blems…”, 67. []
  17. S. Vil­fan, “Sre­đi­va­nje”, Pri­ruč­nik iz arhi­vis­ti­ke, 111. []
  18. Z. Semlič Rajh, “Prin­cip pro­ve­ni­jen­ci­je i kre­ira­nje…”, 357 i 360. U novo­sad­skom izda­nju ISAD(G) stan­dar­da: “Prav­no lice, poro­di­ca ili fizič­ko lice koje je stvo­ri­lo, sku­pi­lo i/ili čuva­lo arhiv­sku gra­đu tokom obav­lja­nja svo­je delat­nos­ti.” ISAD(G): општи међународни стандард за опис архивске грађе, Нови Сад 2006, 14–15. []
  19. Vidi: M. Duc­he­in, “The­ore­ti­cal Prin­ci­ples and Prac­ti­cal Pro­blems…”, 68–71. []
  20. Citi­ra­no u: Z. Semlič Rajh, “Prin­cip pro­ve­ni­jen­ci­je i kre­ira­nje…”, 356. []
  21. Uzmi­mo za pri­mjer rusku prak­su. U biv­šem Arhi­vu Ins­ti­tu­ta mar­k­siz­ma-lenji­niz­ma (danas Držav­ni arhiv druš­tve­no-poli­tič­ke isto­ri­je, РГАСПИ) for­mi­ra­ni su fon­do­vi Komi­te­ta Spolj­ne orga­ni­za­ci­je Ruske soci­jal-demo­krat­ske rad­nič­ke par­ti­je (Комитет Заграничной организации РСДРП) i Cen­tral­ne kon­trol­ne komi­si­je Sve­sa­vez­ne komu­nis­tič­ke par­ti­je (Центральная контрольная комиссия РКПб – ВКПб). Iako se ovdje radi o podre­đe­nim tije­li­ma jed­ne cen­tra­li­zo­va­ne poli­tič­ke orga­ni­za­ci­je, nji­ho­va gra­đa je dobi­la sta­tus fon­do­va. []
  22. Sli­čan je kri­te­rij pos­tav­ljen od stra­ne Jav­nih arhi­va Kana­de: “U prak­si ovo obič­no zna­či da je poje­di­na­čan fond (record gro­up) stvo­ren u sva­koj orga­ni­za­ci­ji, odsje­ku ili agen­ci­ji koja je u bilo kom tre­nut­ku svog pos­to­ja­nja vodi­la odvo­je­nu i samo­dos­tat­nu regis­tra­tu­ru.” Citi­ra­no u: C. Vin­cent “A Case Study – The Record Gro­up: A Con­cept in Evo­lu­ti­on”, 4. Narav­no, ovo ne mora biti oba­ve­zu­ju­će. Uko­li­ko se radi o nizu ćeli­ja čija prak­sa nije ima­la veći druš­tve­ni zna­čaj i koje su bile u zna­čaj­noj mje­ri podre­đe­ne nekom višem orga­nu, mogu­će je svu tu gra­đu tre­ti­ra­ti kao sas­tav­ni dio jed­nog fon­da koji nosi naziv tog višeg orga­na. []
  23. M. Duc­he­in, “The­ore­ti­cal Prin­ci­ples and Prac­ti­cal Pro­blems…”, 72–74. []
  24. S. Vil­fan, “Sre­đi­va­nje”, Pri­ruč­nik iz arhi­vis­ti­ke, 115–116. []
  25. Da se pod­sje­ti­mo: pred­met je “skup svih spi­sa, koji se odno­se na isto pita­nje, pro­blem, zada­tak (…) a nas­ta­li su tokom istog pos­tup­ka”; Rječ­nik arhiv­ske ter­mi­no­lo­gi­je Jugos­la­vi­je, 14, pojam 82. []
  26. Z. Semlič Rajh, “Prin­cip pro­ve­ni­jen­ci­je i kre­ira­nje…”, 355. []
  27. Na dru­gom tra­gu, Debra Bar piše: “Ako se sla­že­mo sa činje­ni­com da se dio zna­če­nja spi­sa može pro­na­ći u nji­ho­vom među­sob­nom odno­su, onda je pos­to­je­ći red bilo koje gru­pe spi­sa to što se tre­ba pošto­va­ti, a ne pret­pos­tav­ka o tome kakav je prvo­bit­ni red bio dok su bili kod stva­ra­oca.” D. Barr, “Pro­tec­ting Pro­ve­nan­ce: Res­pon­se to the Report of the Wor­king Gro­up on Des­crip­ti­on at the Fon­ds Level”, Arc­hi­va­ria, br. 28 (1989), 141. Iako je sva­ka­ko izvjes­no da fak­tič­ko sta­nje fon­da više govo­ri o tom fon­du od (neus­pješ­no) pri­mi­je­nji­va­nog sis­te­ma arhi­vi­ra­nja, pro­blem sa ovak­vom kons­ta­ta­ci­jom je taj što se uop­šte ne objaš­nja­va šta kon­kret­no zna­či “među­sob­ni odnos”. Pre­ma tome, nije nam jas­no sa kojom se to činje­ni­com u stva­ri tre­ba­mo slo­ži­ti. Pri­mje­ri koji su dati u nas­tav­ku nje­nog tek­s­ta – kao što je pri­mjer pisa­ma koje je jedan služ­be­nik namjer­no zata­jio ili pri­mje­ri ruko­pis­ne gra­đe u lič­nim fon­do­vi­ma – upra­vo pri­pa­da­ju setu izu­ze­ta­ka iz kojih ne bi smje­li izvla­či­ti strik­t­na i uop­šta­va­ju­ća pra­vi­la. Slo­žio bih se sa upo­zo­re­njem da je potreb­no obra­ti­ti poseb­nu paž­nju na spe­ci­fič­ne veze izme­đu spi­sa u ruko­pis­nim zaos­tav­šti­na­ma i lič­nim fon­do­vi­ma, ali se tu onda radi o poseb­nim okol­nos­ti­ma koje name­ću poseb­nu prak­su, koja, opet, ne smi­je biti oba­ve­zu­ju­ća za fon­do­ve uprav­nih orga­na i masov­nih orga­ni­za­ci­ja, a koji zauzi­ma­ju dale­ko naj­ve­ći pros­tor u našim depo­ima. Slič­no je gle­di­šte kod: T. R. Schel­len­berg, The Mana­ge­ment of Arc­hi­ves, New York 1965, reprint Washin­g­ton DC 1984, 103–4. []
  28. Z. Semlič Rajh, “Prin­cip pro­ve­ni­jen­ci­je i kre­ira­nje…”, 354. []
  29. T. R. Schel­len­berg, The Mana­ge­ment of Arc­hi­ves, 101–102. []
  30. Narav­no, pos­to­je­ći red ili nered sami po sebi nisu nuž­no u podre­đe­nom odno­su pre­ma prvo­bit­nom redu. U onim izu­ze­ci­ma o koji­ma smo već govo­ri­li, fak­tič­ko sta­nje poret­ka spi­sa je dale­ko važ­ni­je od zamiš­lje­nog sis­te­ma arhi­vi­ra­nja. Pro­fe­sor­ka i teore­ti­čar Heder Mek­nil pov­la­či para­le­lu sa knji­žev­nom teori­jom i eklek­tič­kim, odnos­no soci­olo­škim pris­tu­pom autor­skim ruko­pi­si­ma i publi­ka­ci­ja­ma. Ona tako­đer pov­la­či para­le­lu sa dvoj­nim pris­tu­pom arhi­tek­ton­skim objek­ti­ma koji su se vre­me­nom mije­nja­li. Sa jed­ne stra­ne, pro­ces res­ta­ura­ci­je prvo­bit­nog obli­ka i samim tim autor­ske inten­ci­je može se pore­di­ti sa poku­ša­ji­ma rekons­truk­ci­je prvo­bit­nog reda fon­do­va. Sa dru­ge stra­ne, kon­zer­va­tor­ski pris­tup kojim se želi saču­va­ti sva­ki poto­nji trag vre­me­na, bilo da se radi o zgra­da­ma, fre­ska­ma ili tek­s­to­vi­ma, može se pore­di­ti sa pris­tu­pom fon­do­vi­ma gdje se pre­va­shod­no inte­re­su­je­mo za infor­ma­ci­je koje nam daje fak­tič­ko sta­nje fon­da, umjes­to za pore­dak koji je fond nekom namje­rom tre­bao ima­ti. Vidi: H. Mac­ne­il, “Arc­hi­val­te­rity: Ret­hin­king Ori­gi­nal Order”, Arc­hi­va­ria, br. 66 (2008), 1–24. Jas­no, i u ovom slu­ča­ju tre­ba pono­vi­ti kako se pred sva­kim novim fon­dom mora doni­je­ti pro­cje­na da li bi takav, kon­zer­va­tor­ski pris­tup oču­vao bilo kak­vu vri­jed­nu infor­ma­ci­ju, ili bi samo oču­vao nefunk­ci­onal­nost i nered bez unu­traš­njeg zna­če­nja. []
  31. M. Duc­he­in, “The­ore­ti­cal Prin­ci­ples and Prac­ti­cal Pro­blems…”, 76. Za naše pod­neb­lje, ovo upo­zo­re­nje se odno­si kako na fon­do­ve orga­na upra­ve, upr­kos činje­ni­ci da su stva­ra­oci bili u oba­ve­zi da pri­mje­nju­ju pro­pi­se kan­ce­la­rij­skog pos­lo­va­nja, a tako i na fon­do­ve druš­tve­no-poli­tič­kih orga­ni­za­ci­ja, koje pred sobom dugo vre­me­na uop­šte nisu ima­le tu oba­ve­zu. Osnov­ne infor­ma­ci­je o kan­ce­la­rij­skom pos­lo­va­nju orga­na upra­ve u: D. Eržiš­nik, “Kan­ce­la­rij­sko pos­lo­va­nje orga­na upra­ve od 1945. do 1972.”, Glas­nik arhi­va i Druš­tva arhiv­skih rad­ni­ka Bos­ne i Her­ce­go­vi­ne (Sara­je­vo), knj. XX–XXI, god. XX–XXI (1980–1981), 39–48. Za masov­ne orga­ni­za­ci­je npr. vidi: Б. Лекић, “Сређивање послератне грађе синдикалних организација”, Архивски преглед (Београд), 1–2 (1967), 36. []
  32. Josip Kola­no­vić je tako­đer isti­cao kore­la­ci­ju izme­đu regis­tra­tu­re i pos­lo­va­nja, ali nije insis­ti­rao na “kru­toj” pri­mje­ni prin­ci­pa prvo­bit­nog reda: “Ipak, čes­to i nemar u sre­đi­va­nju i i nedo­s­ljed­nost u odla­ga­nju spi­sa govo­ri o tome kak­va je bila u povi­jes­ti neka ins­ti­tu­ci­ja. Pa i čuva­nje tak­ve nedo­s­ljed­nos­ti po sebi je ‘infor­ma­ci­ja’ o dje­lat­nos­ti stva­ra­oca gra­đe. Razu­mi­je se, nije potreb­no osta­ti pri tako kru­tom sta­vu u tuma­če­nju prvo­bit­nog reda, ali ovo isti­če­mo upra­vo zato da se vidi do koje gra­ni­ce i sama prvo­bit­na sre­đe­nost gra­đe može odra­ža­va­ti i rad poje­di­ne ins­ti­tu­ci­je, pa sto­ga i sam pore­dak po sebi daje odre­đe­nu povi­jes­nu ‘infor­ma­ci­ju’.” J. Kola­no­vić, “Arhi­vis­ti­ka i povi­jest uprav­nih ins­ti­tu­ci­ja”, Arhiv­ski vijes­nik (Zagreb), br. 34–35 (1991–1992), 9–20. No, i u ovom slu­ča­ju, moj komen­tar je isti. []
  33. S. Vil­fan, “Sre­đi­va­nje”, Pri­ruč­nik iz arhi­vis­ti­ke, 116. []
  34. T. R. Schel­len­berg, The Mana­ge­ment of Arc­hi­ves, 105. []