Ostavština Zlatka Špoljara u Državnom arhivu u Rijeci

Iako je većim dije­lom svog ško­lo­va­nja, služ­bo­va­nja u pro­s­vje­ti i jav­nog dje­lo­va­nja bio vezan za Podra­vi­nu i Zagreb neko­li­ko biograf­skih činje­ni­ca traj­no je veza­lo Zlat­ka Špo­lja­ra (Miho­ljec, Kri­žev­ci, 11.4.1892. — Opa­ti­ja, 29.4.1981.), istak­nu­tog hrvat­skog uči­te­lja, peda­go­ga, glaz­be­nog peda­go­ga, skla­da­te­lja, melo­gra­fa i knji­žev­ni­ka, za podru­čje Istre i Kvar­ne­ra. Svo­ja prva rad­na iskus­tva Zlat­ko Špo­ljar 1910. godi­ne stje­če kao lje­kar­nič­ki vjež­be­nik u Novom Vino­dol­skom, dok svo­ju kari­je­ru nas­tav­ni­ka zavr­ša­va odla­skom u miro­vi­nu iz Uči­telj­ske ško­le u Puli, nakon što je prvih godi­na iza Dru­gog svjet­skog rata radio na uči­telj­skim ško­la­ma u Kas­tvu, Rije­ci i Zadru. Od 1956. godi­ne živi u Lovra­nu, a od 1960. godi­ne do kra­ja živo­ta u Opa­ti­ji. I u miro­vi­ni je Špo­ljar aktiv­no stva­rao, pisao, objav­lji­vao, vodio zbo­ro­ve, sura­đi­vao s broj­nim poje­din­ci­ma i usta­no­va­ma. Darom nje­go­ve obi­te­lji 2012. godi­ne upra­vo je Držav­ni arhiv u Rije­ci dobio pri­go­du traj­no čuva­ti nje­go­vu pisa­nu ostav­šti­nu.

U arhi­vu se pris­tu­pi­lo pos­tup­ku nje­nog sre­đi­va­nja nakon kojeg ovaj arhiv­ski fond sadr­ža­va 5 arhiv­skih kuti­ja odnos­no 0,50 d/m. Gra­di­vo je saču­va­no u vre­men­skom ras­po­nu od 1862. do 2004. godi­ne, nad­ma­šu­je gra­ni­ce Špo­lja­ro­va živo­ta, sadr­ži neko­li­ko sta­ri­jih spi­sa koji se odno­se na nje­go­va oca i doku­men­te nas­ta­le po nje­go­voj smr­ti poput nekro­lo­ga, novin­skih čla­na­ka i slič­no koje je oči­to obi­telj saču­va­la i pri­klju­či­la nje­go­vom malom arhi­vu. Slu­čaj je htio da naj­sta­ri­ji saču­va­ni doku­ment bude krs­ni list oca Mije Špo­lja­ra rođe­nog 1844. godi­ne izdan 1862. godi­ne, a naj­mla­đi iz 2004. godi­ne raču­nal­ni ispis diplom­skog rada Iva­ne Levak, Špo­lja­ro­ve unu­ke na temu Zlat­ko Špo­ljar – hrvat­ski glaz­be­nik i peda­gog. Skla­da­telj za dje­cu, koji je uve­li­ke olak­šao posao sre­đi­va­nja, pogo­to­vo u dije­lu muzi­ka­li­ja te smo ga sre­đi­va­njem pri­klju­či­li fon­du. Tom činje­ni­com fond, iako nas­tao osob­nim dje­lom Zlat­ka Špo­lja­ra, pove­zu­je i neko­li­ko gene­ra­ci­ja obi­te­lji Špo­ljar.

Iako je dje­lo Zlat­ka Špo­lja­ra već dugo pre­poz­na­to kao naci­onal­na vri­jed­nost, o samom nje­go­vom živo­tu i nje­mu kao pri­vat­noj oso­bi do sada nije bilo poz­na­to mno­go. Naža­lost, niti u nje­go­vom osob­nom arhi­vu nije mno­go saču­va­no, ponaj­ma­nje se može saz­na­ti o nje­mu osob­no, gra­di­vo ne obu­hva­ća nje­gov plo­dan život­ni i stva­ra­lač­ki put u kon­ti­nu­ite­tu. Stje­če se dojam kao da se i sam Špo­ljar nije na vri­je­me posve­tio sus­tav­nom stva­ra­nju svog arhi­va, već da je tek u miro­vi­ni, u poz­ni­jem raz­dob­lju živo­ta, poku­šao sumi­ra­ti rezul­ta­te svog rada te pri­ku­pi­ti i saču­va­ti što je vre­me­nom i živo­tom osta­lo. S obzi­rom na sves­tra­no dje­lo­va­nje Zlat­ka Špo­lja­ra, dug i plo­dan pro­fe­si­onal­ni, stva­ra­lač­ki i život­ni put, bogat umjet­nič­ki opus i opsež­nu bibli­ogra­fi­ju, može se reći da su saču­va­ne arhi­va­li­je goto­vo frag­men­tar­ne. Uz služ­be­ne biograf­ske činje­ni­ce doku­men­ti­ra­ne osob­nim ispra­va­ma, svo­jim sadr­ža­jem i koli­či­nom fond naj­vi­še otkri­va o Špo­lja­ru uči­te­lju-namje­šte­ni­ku i Špo­lja­ru sves­tra­nom glaz­be­ni­ku i glaz­be­nom peda­go­gu, nešto u manjoj mje­ri knji­žev­ni­ku. Veći­na seri­ja je frag­men­tar­na. Naj­bo­ga­ti­ja je i naj­v­rjed­ni­ja seri­ja glaz­be­nog stva­ra­laš­tva, poseb­no dio ruko­pis­nih muzi­ka­li­ja, koje sadr­že i dio nje­go­vih neo­bjav­lje­nih dje­la. U knji­žev­nim ruko­pi­si­ma saču­va­na su tako­đer neka neo­bjav­lje­na, vrlo rana ali i novi­ja dje­la. U pot­pu­nos­ti izos­ta­je gra­di­vo veza­no za nje­gov peda­go­ški i ured­nič­ki rad, peda­go­šku i glaz­be­nu teori­ju, opće­ni­to za nje­go­vo možda naj­di­na­mič­ni­je i naj­pro­duk­tiv­ni­je raz­dob­lje, ono izme­đu dva svjet­ska rata. U pot­pu­nos­ti ili u dovolj­noj mje­ri nije saču­va­no gra­di­vo koje bi više govo­ri­lo o nje­mu kao o pri­vat­noj oso­bi, nje­go­vim sta­vo­vi­ma, vri­jed­nos­ti­ma, navi­ka­ma, koje bi doku­men­ti­ra­lo osob­ne, pro­fe­si­onal­ne i druš­tve­ne kon­tak­te i kru­go­ve u koji­ma se kre­tao. Nje­gov intim­ni svi­jet tek se nez­nat­no otkri­va u ocje­na­ma na svje­dodž­ba­ma, pri­vat­nim doku­men­ti­ma, spi­si­ma veza­nim za nje­go­vog oca, bilje­ška­ma na šalji­vim đač­kim novi­na­ma iz raz­dob­lja ško­lo­va­nja i pone­koj foto­gra­fi­ji, ski­ci, i narav­no, naj­vi­še u samom nje­go­vom ruko­pi­su. Subjek­tiv­ne for­me izra­ža­va­nja, zapi­sa u prvom licu jed­ni­ne, goto­vo uop­će u fon­du nema. Sto­ga je uči­nak osob­nos­ti saču­va­nih ruko­pi­sa još i snaž­ni­ji, poseb­no dvi­je-tri poru­ke nepoz­na­tim surad­ni­ci­ma na mar­gi­na­ma not­nih zapi­sa iz kojih pro­vi­ru­je oso­ba volj­nog i zain­te­re­si­ra­nog surad­ni­ka i glaz­be­ni­ka peda­go­ške ins­pi­ra­ci­je koja s lju­bav­lju pri­la­go­đa­va napjev za dje­cu u nekom tam­bu­ra­škom orkes­tru. Not­ni zapi­si u višes­tru­kim ver­zi­ja­ma goto­vo vizu­al­no pre­do­ča­va­ju pro­ces stva­ra­nja. Obi­lje zapi­sa narod­nih napje­va, trud da se pri­ku­pi, nešto ne zabo­ra­vi, zapi­še bar nešto, govo­ri o dubo­kom pošto­va­te­lju narod­ne tra­di­ci­je i povje­re­nju u puč­ku pre­da­ju. Melo­graf­ski not­ni blo­ko­vi i naba­ca­ne bilje­ške u nji­ma ostav­lja­ju pose­ban dojam auten­tič­nos­ti, atmo­sfe­re u kojoj su narod­ni pje­vač i zapi­si­vač radi­li. Naža­lost, gra­di­vo, pogo­to­vo iz podru­čja stva­ra­laš­tva, uglav­nom nije dati­ra­no, pa su rijet­ke bilje­ške o vre­me­nu i mjes­tu nas­tan­ka nekog dje­la ili zapi­sa tim vrjed­ni­je. Fond sadr­ži dos­ta sta­ri­jih publi­ka­ci­ja, a za povi­jest scen­ske umjet­nos­ti vri­jed­na je, iako mala, zbir­ka vje­ro­jat­no već rari­tet­nih kaza­liš­nih pla­ka­ta za pred­sta­ve po Špo­lja­ro­vim dje­li­ma kao i foto­gra­fi­je nji­ho­va upri­zo­re­nja.

Gra­di­vo je bilo u rasu­tom sta­nju. Frag­men­tar­no su se mogli uoči­ti tra­go­vi sre­đi­va­nja i kori­šte­nja, poku­ša­ji svr­sta­va­nja zapi­sa u sku­pi­ne. Arhi­vis­tič­kim sre­đi­va­njem izra­đe­no je oba­vi­jes­no poma­ga­lo, sumar­ni inven­tar fon­da s ele­men­ti­ma ana­li­tič­kog. Poje­di­ne arhiv­ske jedi­ni­ce (što se poseb­no odno­si na ruko­pi­se, ali dje­lo­mič­no i dru­ge) u popi­su su poje­di­nač­no i pre­ciz­no opi­sa­ne što inven­ta­ru u odre­đe­noj mje­ri daje i obi­ljež­je ana­li­tič­kog inven­ta­ra. Arhi­vis­tič­ki opis fon­da i nje­go­va stva­ra­te­lja kao i sam inven­tar objav­lje­ni su na Arhi­ne­tu, jedins­tve­nom arhiv­skom infor­ma­cij­skom sus­ta­vu, te su time dos­tup­ni zain­te­re­si­ra­nim koris­ni­ci­ma i na Inter­ne­tu.
Izdvo­jit ćemo poje­di­ne seri­je gra­di­va i poje­di­ne doku­men­te u nji­ma.

Osob­ni spi­si
U seri­ji osob­nih spi­sa koja pokri­va raz­dob­lje od 1904. do 1981. godi­ne saču­va­ne su osob­ne ispra­ve, spi­si veza­ni za osob­nu i služ­be­nu biogra­fi­ju, razvoj nas­tav­nič­ke kari­je­re, pos­lov­ne odno­se, imo­vin­sko-prav­ne i finan­cij­ske odno­se, priz­na­nja, člans­tva u orga­ni­za­ci­ja­ma. Saču­va­ne su svje­dodž­be – diplo­me (gim­na­zij­ske 1904.–1909., Kr. Muška uči­telj­ska ško­la u Zagre­bu 1914.–1915., matu­ral­na svje­dodž­ba iste ško­le 1915., svje­dodž­ba ospo­sob­ni­ca za uči­telj­sku služ­bu u nižim puč­kim ško­la­ma 1918., svje­dodž­ba Više peda­go­ške ško­le u Zagre­bu o diplom­skom uči­telj­skom ispi­tu za nas­tav­ni­ke u gra­đan­skoj ško­li 1927.), indek­si (Kra­ljev­ska Viša peda­go­ška ško­la u Zagre­bu 1924.–1926., Kra­ljev­ska muzič­ka aka­de­mi­ja u Zagre­bu 1927.–1932.), povje­re­nič­ka diplo­ma Hrvat­skog narod­nog muze­ja — Etno­graf­skog odje­la iz 1929. godi­ne, član­ske iskaz­ni­ce Pla­ni­nar­skog druš­tva Opa­ti­ja 1961.–1973., Turis­tič­kog druš­tva Volo­sko 1962.–1964.)

Glaz­be­no stva­ra­laš­tvo
Gra­di­vo u ovoj seri­ji naj­ve­ći je dio fon­da (2 kuti­je) i dos­toj­no doku­men­ti­ra svu raz­no­vr­s­nost auto­ro­vih glaz­be­nih inte­re­sa (glaz­be­na peda­go­gi­ja, kom­po­ni­ra­nje, skup­lja­nje i obra­da narod­nih napje­va, glaz­ba za scen­ska dje­la) i dugi vijek bav­lje­nja glaz­bom. Sva­ka­ko naj­ve­ću vri­jed­nost ima­ju saču­va­ne ruko­pis­ne muzi­ka­li­je. Gra­di­vo je bilo u rasu­tom sta­nju. Frag­men­tar­no su se mogli uoči­ti tra­go­vi svr­sta­va­nja muzi­ka­li­ja u sku­pi­ne, no teško je reći da li je autor to uči­nio sam ili možda čla­no­vi nje­go­ve obi­te­lji. Seri­ja sadr­ži ruko­pis­ne muzi­ka­li­je i tiska­na izda­nja. Ras­pon gra­di­va u seri­ji može se odre­di­ti tek okvir­no. Naj­ve­ći dio gra­di­va iz ove seri­je nije dati­ran. Ako se posred­no i može saz­na­ti kad je neko dje­lo nas­ta­lo, to se ne mora odno­si­ti na sam zapis. Jas­no je da je Špo­ljar glaz­bom bio ins­pi­ri­ran cije­li svoj život i vje­ro­jat­no je da se njo­me bavio na raz­li­či­te nači­ne od prvih godi­na svog jav­nog dje­lo­va­nja do kra­ja živo­ta.

Ruko­pis­ne muzi­ka­li­je
Radi se o cje­lo­vi­tim i nepot­pu­nim odnos­no više ili manje frag­men­tar­nim, not­nim zapi­si­ma. Veći dio ruko­pi­sa su kon­cep­ti, rad­ne bilje­ške, pri­je­pi­si, a manji dio čine pot­pi­sa­ni i dati­ra­ni not­ni zapi­si koji bi se mogli sma­tra­ti zavr­še­ni­ma. Mogu se zapa­zi­ti ponov­lje­ne ver­zi­je iste pje­sme. Špo­ljar je sas­tav­ljao pje­sma­ri­ce za pred­škol­ski uzrast i osnov­nu ško­lu, skup­ljao i obra­đi­vao narod­ne napje­ve te skla­dao pje­sme na vlas­ti­te tek­s­to­ve i tek­s­to­ve dru­gih auto­ra za pred­škol­ske usta­no­ve, uče­ni­ke osnov­nih ško­la, za škol­ske zbo­ro­ve, za muške, žen­ske i mje­šo­vi­te zbo­ro­ve, pisao glaz­bu za scen­ska dje­la — igro­ka­ze za dje­cu i odras­le (pre­ma narod­nim moti­vi­ma, pre­ma pri­ča­ma i igro­ka­zi­ma dru­gih auto­ra i za vlas­ti­te igro­ka­ze) dok manji dio nje­go­va opsež­nog skla­da­telj­skog opu­sa čine ins­tru­men­tal­ne kom­po­zi­ci­je skla­da­ne za dje­čji uzrast i one koje nisu nami­je­nje­ne dje­ci. Obra­đi­vao je i sklad­be dru­gih auto­ra za zbor uz prat­nju tam­bu­ra­škog orkes­tra. Teško je reći koji je dio nje­go­va opsež­nog skla­da­telj­skog opu­sa (u lite­ra­tu­ri se pro­cje­nju­je oko 300 sklad­bi) saču­van u izvor­nim ruko­pi­si­ma. Saču­va­ne su vokal­ne i vokal­no-ins­tru­men­tal­ne sklad­be (autor­ske i obra­de narod­nih napje­va — za zbor ili solo glas uz prat­nju kla­vi­ra, za zbor uz prat­nju tam­bu­ra­škog orkes­tra), ins­tru­men­tal­ne sklad­be i glaz­ba za igro­ka­ze. Dio saču­va­nih ruko­pi­sa je objav­ljen u pje­sma­ri­ca­ma, vlas­ti­tim zbir­ka­ma ili zbir­ka­ma dru­gih auto­ra, a dio nije uvr­šten u zbir­ke. Vje­ro­jat­no dio nije objav­ljen niti u jed­nom obli­ku. Zbog izvor­nos­ti ruko­pi­sa ovaj dio fon­da je sva­ka­ko naj­v­rjed­ni­ji, ali pot­pu­ni sud o nje­go­vu zna­ča­ju (kao i isprav­ke mogu­ćih pogre­ški nas­ta­lih tije­kom sre­đi­va­nja) mogla bi doni­je­ti tek struč­na ana­li­za dobrog poz­na­va­te­lja Špo­lja­ro­va dje­la. S arhi­vis­tič­kog sta­ja­li­šta poseb­no se vri­jed­ni­ma čine izvor­ni melo­graf­ski zapi­si tra­di­cij­skih napje­va pri­kup­lje­ni od narod­nih pje­va­ča iz oko­li­ce Vir­ja i Ozlja i bilje­ške u blo­ko­vi­ma koji su Špo­lja­ru slu­ži­li kao mate­ri­jal za dalj­nju obra­du. Kao poseb­na cje­li­na izvor­no je popi­sa­no, pre­pi­sa­no i nume­ri­ra­no 183 zapi­sa podrav­skih narod­nih pje­sa­ma iz oko­li­ce Vir­ja. Pre­ma poz­na­tim poda­ci­ma radi se o dosad neo­bjav­lje­nim zapi­si­ma. O rad­nom kon­tek­s­tu u kojem je stva­ra­telj dje­lo­vao svje­do­či par bilje­ški odnos­no (nepos­la­nih?) poru­ka surad­ni­ci­ma zapi­sa­nih na dnu par­ti­tu­ra. Uz not­ne zapi­se u pod­se­ri­ji se nala­zi i neko­li­ko tek­s­to­va pje­sa­ma od kojih je poje­di­ne Špo­ljar uglaz­bio, dok se za dio to ne može pre­ciz­no utvr­di­ti. Sre­đi­va­nje ovog dije­la fon­da bilo je poseb­no zah­tjev­no. Osim u rijet­kim popu­no jas­nim slu­ča­je­vi­ma, not­ne zapi­se bilo je mogu­će iden­ti­fi­ci­ra­ti, spa­ja­ti u cje­li­nu gdje je to bilo potreb­no i svr­sta­va­ti u poje­di­ne sku­pi­ne isklju­či­vo uz pomoć diplom­skog rada Iva­ne Levak a sre­đi­va­nje su olak­ša­la i objav­lje­na dje­la saču­va­na u fon­du. Dje­lo­mič­no su uoče­ni tra­go­vi gru­pi­ra­nja muzi­ka­li­ja i gdje su se uči­ni­li smis­le­ni zadr­ža­ni su i sre­đi­va­njem upot­pu­nje­ni kao cje­li­na (npr. obra­de narod­nih napje­va i sklad­bi dru­gih auto­ra za tam­bu­ra­ški orkes­tar, igro­ka­zi). Muzi­ka­li­je su sre­đi­va­njem podi­je­lje­ne na sku­pi­ne: autor­ske sklad­be (vokal­ne i vokal­no-ins­tru­men­tal­ne sklad­be na vlas­ti­ti tekst i tek­s­to­ve dru­gih auto­ra te ins­tru­men­tal­ne); sklad­be neut­vr­đe­nog autor­stva i dru­gih auto­ra; obra­de narod­nih napje­va i sklad­bi dru­gih auto­ra za tam­bu­ra­ški orkes­tar; skup­lja­nje i obra­da narod­nih napje­va; glaz­ba za scen­ska dje­la; frag­men­ti raz­nih sklad­bi (neiden­ti­fi­ci­ra­no); sti­ho­vi pje­sa­ma narod­nih, Zlat­ka Špo­lja­ra i dru­gih auto­ra (uglazb­lje­ni ili u toj namje­ri?). Svi ruko­pi­si (osim frag­me­na­ta) popi­sa­ni su do razi­ne koma­da sa svim atri­bu­ti­ma koji su se mogli naći na nji­ma (nas­lov, autor glaz­be, tek­s­ta, bilje­ška o vre­me­nu i mjes­tu nas­tan­ka).

Tiska­ne muzi­ka­li­je
U pod­se­ri­ji je saču­van dio objav­lje­nih Špo­lja­ro­vih dje­la iz podru­čja glaz­be­ne peda­go­gi­je i glaz­be­nog stva­ra­laš­tva u raz­dob­lju od 1922. do 1964. godi­ne koji čine tek frag­ment nje­go­ve opsež­ne bibli­ogra­fi­je. To su pje­sma­ri­ce koje je on pri­re­dio za pred­škol­ski uzrast, za glaz­be­nu nas­ta­vu u ško­li, zbir­ke sklad­bi i meto­dič­ki pri­ruč­ni­ci koji­ma je on bio ured­nik, autor ili koautor. Osim u pje­sma­ri­ca­ma i zbir­ka­ma sklad­bi nje­go­ve sklad­be ili sklad­be koje je obra­dio tako­đer su tiska­ne u samos­tal­nom obli­ku, u izda­nju Nak­lad­ne kuće Zadru­ge Sklad, u auto­ro­voj nak­la­di ili nekom dru­gom izda­nju.

Knji­žev­no stva­ra­laš­tvo (od 1914. do 70-ih?)
Seri­ja je ilus­tra­tiv­na za podru­čje knji­žev­nog stva­ra­laš­tva Zlat­ka Špo­lja­ra jer sadr­ži, pogo­to­vo u ruko­pi­si­ma, goto­vo sve knji­žev­ne for­me koji­ma se bavio (pje­sme, pri­če u sti­hu, pri­po­vi­jet­ke, roma­ni, igro­ka­zi, dra­ma­ti­za­ci­je). Osim ruko­pi­sa, saču­va­no je neko­li­ko pri­mje­ra­ka nje­go­vih objav­lje­nih dje­la. Zlat­ko Špo­ljar je bio pri­je sve­ga pisac za dje­cu, ali je pisao i za odras­le. Saču­va­no je par tek­s­to­va dru­gih auto­ra koje je možda Špo­ljar obra­dio ili kanio obra­di­ti glaz­be­no ili dra­ma­tur­ški.

Ruko­pi­si
Neki ruko­pi­si saču­va­ni su u više pri­mje­ra­ka ili ver­zi­ja ili šapi­ro­graf­ski umno­že­ni. Dobar dio je više ili manje frag­men­ta­ran. U nekim slu­ča­je­vi­ma može se pone­što zaklju­či­ti o izda­vač­kom kon­tek­s­tu jer se radi o vra­će­nim ruko­pi­si­ma popra­će­nih recen­zi­jom ili miš­lje­njem ured­ni­ka poput zbir­ke pri­po­vi­je­da­ka Dani sun­cem oba­sja­ni iz 1969. godi­ne. Uz poje­di­ne ruko­pi­se su sre­đi­va­njem pri­lo­že­ne i recen­zi­je. Ras­pon gra­di­va odre­đen je okvir­no jer naj­ve­ći dio nije dati­ran. Naj­sta­ri­ji dati­ra­ni saču­va­ni ruko­pis je sati­rič­na pri­po­vi­jet­ka Crne oči iz 1914. godi­ne (s bilje­škom taj­ni­ka Obra­zov­nog druš­tva slu­ša­te­lja kr. Uči­telj­ske ško­le „Nada“ u Zagre­bu, J. Potoč­nja­ka?: „Prim­lje­no za sije­lo, koje će biti dne 17.V.1914.“), čini se da u tako rano raz­dob­lje pri­pa­da­ju i dvi­je frag­men­tar­ne pri­če U kupe­ju II. raz­re­da, Dugo­ko­si. Od nje­go­vih poz­na­tih objav­lje­nih dje­la tu su ruko­pi­si Šum­ska ško­la, Lep­tir šare­no­kri­lac i dru­ge pri­če, Pus­to­lo­vi­ne Petri­ce Kerem­pu­ha, broj­ni igro­ka­zi nas­ta­li pri­je i nakon Dru­gog svjet­skog rata. U ruko­pi­si­ma je sigur­no i dio neo­bjav­lje­nih ili možda i nedo­vr­še­nih dje­la. Jed­no od njih bi moglo biti scen­sko dje­lo koje je tre­ba­lo biti i uglazb­lje­no, pod rad­nim nas­lo­vom Pav­lo­va ženid­ba, ins­ce­na­ci­ja legen­de o nov­ljan­skom kne­zu Pav­lu, koje je ini­ci­ja­tor bio Juraj Potoč­njak, Špo­lja­rov surad­nik još iz 20-ih godi­na. Ruko­pis je iz ranih 60-ih godi­na. Saču­va­no je i neko­li­ko dra­ma­ti­za­ci­ja Čehov­lje­vih pri­ča i Drži­će­va Dun­da Maro­ja.

Tiska­na izda­nja
Radi se o tek neko­li­ko objav­lje­nih knji­žev­nih dje­la, o scen­skim dje­li­ma, igro­ka­zi­ma objav­lje­nih 50-ih godi­na koji su se tada i izvo­di­li na pozor­ni­ca­ma u Hrvat­skoj. Objav­lje­ni su u cje­lo­vi­tom izda­nju ili kao sepa­rat. Tu su i nas­lov­ni­ce dva bro­ja časo­pi­sa za dje­cu Vre­lo iz 20-ih i 30-ih godi­na kojeg je Špo­ljar osno­vao, ure­đi­vao i u nje­mu objav­lji­vao svo­ja knji­žev­na dje­la za dje­cu.

Kores­pon­den­ci­ja
Ova seri­ja je naža­lost vrlo frag­men­tar­na. Saču­va­no je tek pet pisa­ma koja je Špo­ljar dobio od svo­ja tri surad­ni­ka 60-ih godi­na 20. sto­lje­ća koja doku­men­ti­ra­ju tek mali isje­čak vje­ro­jat­no boga­te i raz­no­vr­s­ne osob­ne komu­ni­ka­ci­je i surad­nje s lju­di­ma iz raz­li­či­tih podru­čja nje­go­va plod­nog živo­ta i rada. Uz dva vodi­te­lja orkes­tra iz Pito­ma­če i Crik­ve­ni­ce tu je Juraj Potoč­njak tako­đer uči­telj, autor didak­tič­kih pri­ruč­ni­ka, osni­vač Narod­nog muze­ja i gale­ri­je u Novom Vino­dol­skom, ini­ci­ja­tor ins­ce­na­ci­je narod­nog moti­va o kne­zu Pav­lu — 3 pisma na temu scen­skog dje­la o kne­zu Pav­lu. Potoč­njak je Špo­lja­rov surad­nik iz dva­de­se­tih godi­na, iz raz­dob­lja služ­bo­va­nja u Sv. Gjur­gju. Zajed­no su radi­li na knji­zi pri­ča Šum­ska ško­la (1926.), Potoč­njak je ilus­tri­rao izda­nje Prvi jagla­ci (u okvi­ru edi­ci­je Čarob­no vre­lo, tečaj 1, br. 2, ured­nik i autor nekih pri­ča Špo­ljar). Ovu seri­ju mogu sadr­žaj­no nado­pu­ni­ti frag­men­ti iz dru­gih seri­ja i pod­se­ri­ja. O pos­lov­nim kon­tak­ti­ma s izda­va­či­ma saču­va­no je nešto poda­ta­ka u seri­ji osob­nih spi­sa (ugo­vo­ri s izda­va­či­ma), dok su osob­ne poru­ke Zlat­ka Špo­lja­ra nepoz­na­tim surad­ni­ci­ma saču­va­ne na dnu par­ti­tu­ra u ruko­pis­nim muzi­ka­li­ja­ma. U knji­žev­nim ruko­pi­si­ma, saču­va­na su dva pisma — recen­zi­je zbir­ke Dani sun­cem oba­sja­ni Ota Šol­ca iz 1969. godi­ne i recen­zi­je Niko­le Von­či­ne za jed­no­čin­ku Živi pokoj­nik iz 1961. godi­ne.

Foto­gra­fi­je
Gra­di­vo je frag­men­tar­no (ukup­no 29 koma­da). U osob­nim foto­gra­fi­ja­ma saču­va­no je neko­li­ko foto­gra­fi­ja samog Špo­lja­ra (naj­sta­ri­jom se čini ona mla­dog Špo­lja­ra u voj­nič­koj uni­for­mi vje­ro­jat­no, pre­ma poz­na­tom podat­ku o nova­če­nju, iz 1919. godi­ne) iz raz­li­či­tih život­nih raz­dob­lja te nešto skup­nih iz rad­nog i osob­nog kon­tek­s­ta (služ­be­ni sku­po­vi, pri­zo­ri ispred ško­la s uče­ni­ci­ma, sa zbo­ro­vi­ma, Špo­ljar i Mla­den Širo­la s ama­ter­skim druš­tvom nakon izvo­đe­nja nji­ho­vog igro­ka­za, obljet­ni­ce matu­re uči­te­lja pri­prav­ni­ka Muške uči­telj­ske ško­le u Zagre­bu). Tek na neki­ma se nala­zi izvor­na sadr­žaj­na bilje­ška. Poje­di­ne su nume­ri­ra­ne i atri­bu­ira­ne nak­nad­no, pri­go­dom obra­de pri­lo­ga diplom­skom radu Iva­ne Levak Zlat­ko Špo­ljar – hrvat­ski glaz­be­nik i peda­gog. Skla­da­telj za dje­cu. Seri­ju nado­pu­nju­ju foto­gra­fi­je Zlat­ka Špo­lja­ra u služ­be­nič­koj knji­ži­ci i član­skim iskaz­ni­ca­ma saču­va­ni­ma u seri­ji osob­nih spi­sa. Osim osob­nih saču­va­no je nešto foto­gra­fi­ja izved­bi Špo­lja­ro­vih dje­la u osnov­nim ško­la­ma (Petri­nja, Sla­von­ski Brod, Sla­von­ska Pože­ga), 1954.–1963. (7 kom.) i foto­gra­fi­je kaza­liš­nih pred­sta­va Car Tro­jan i Tri želje u izved­bi nepoz­na­tog ansam­bla, mogu­će Narod­nog kaza­li­šta — Pula 1956.?

Od osta­log gra­di­va izdvo­ji­li bismo još heme­ro­te­ku tj. zbir­ku novin­skih isje­ča­ka s dje­li­ma (pje­sme, pri­če, roma­ni u nas­tav­ci­ma) objav­lje­nim u dnev­nim novi­na­ma ili dje­čjim časo­pi­si­ma vje­ro­jat­no nakon 1945. godi­ne, pet pla­ka­ta kaza­liš­nih pred­sta­va po dje­li­ma Zlat­ka Špo­lja­ra koja su se izvo­di­la od 1956. do 1960. godi­ne na pozor­ni­ca­ma u Puli i Osi­je­ku, od ilus­tra­tiv­nog mate­ri­ja­la šapi­ro­gra­fi­ra­ne šalji­ve đač­ke novi­ne uče­ni­ka Muške uči­telj­ske ško­le Pre­gled diljem škol­skih soba za škol­sku godi­nu 1913/14. (kari­ka­tu­re pro­fe­so­ra pod nadim­ci­ma s nji­ho­vim omi­lje­nim uzre­či­ca­ma i dru­ge kari­ka­tu­re, dopi­sa­ne bilje­ške vje­ro­jat­no Z. Špo­lja­ra s ime­ni­ma pro­fe­so­ra) te neko­li­ko doku­me­na­ta o Špo­lja­ro­vu ocu Miji Špo­lja­ru, i samom uči­te­lju.

Kao što smo rek­li, ovaj fond zbog svo­je frag­men­tar­nos­ti možda ne može bit­no nadok­na­di­ti praz­ni­nu u spoz­na­ja­ma o Zlat­ku Špo­lja­ru, ali u sva­kom slu­ča­ju zbog svo­je pri­mar­ne izvor­nos­ti i nedos­tat­ka izvo­ra u dru­gim arhi­vi­ma i usta­no­va­ma, jedins­tven je i dra­go­cjen izvor o svom stva­ra­te­lju. Zbog svog sadr­ža­ja koji se domi­nant­no odno­si na Špo­lja­ro­vo glaz­be­no ali i knji­žev­no stva­ra­laš­tvo poten­ci­jal­no je zanim­ljiv povjes­ni­ča­ri­ma hrvat­ske glaz­be i knji­žev­nos­ti. Dio ruko­pi­sa saču­va­nih u fon­du sigur­no nije objav­ljen, možda niti poz­nat istra­ži­va­či­ma Špo­lja­ro­va dje­la, mogu­će je da neke sklad­be nisu nikad izvo­đe­ne, kao niti neka dram­ska dje­la, vje­ro­jat­no da neke izda­vač­ke ini­ci­ja­ti­ve nikad nisu reali­zi­ra­ne, neka dje­la su možda osta­la neza­vr­še­na. Fond možda sadr­ži i neke neo­če­ki­va­ne zanim­lji­vos­ti o Zlat­ku Špo­lja­ru. U sva­kom slu­ča­ju, pot­pu­ni­ju i stvar­no rele­vant­nu ocje­nu o sadr­žaj­noj vri­jed­nos­ti ovog fon­da može doni­je­ti tek struč­na ana­li­za dobrih poz­na­va­te­lja Špo­lja­ro­va živo­ta i rada ili nekog novog istra­ži­va­ča. Za Držav­ni arhiv u Rije­ci pre­uzi­ma­nje ostav­šti­ne Zlat­ka Špo­lja­ra zna­čaj­no je jer pove­ća­va pri­sut­nost istak­nu­tih oso­ba hrvat­ske kul­tu­re u nje­go­vom ukup­nom fun­du­su te obo­ga­ću­je zbir­ku nje­go­vih osob­nih fon­do­va i opće­ni­to pove­ća­va udjel muzi­ka­li­ja u ukup­nom arhiv­skom gra­di­vu našeg arhi­va.