Prikaz knjige “Arhiviranje zapisov”

0 Flares Twitter 0 Facebook 0 Google+ 0 Email -- 0 Flares ×

(“Pri­roč­nik za rav­na­nje z doku­men­tar­nim in arhiv­skim gra­di­vom  držav­nih uprav­nih in pra­vo­sod­nih orga­nov, orga­nov lokal­nih skup­nos­ti, jav­nih in zaseb­nih zavo­dov, gos­po­dar­skih družb (podje­tij, bank, zava­ro­val­nic, zadrug in zdru­ženj), poli­tič­nih strank,  dru­štev ter posa­mez­ni­kov”, mr. Vla­di­mir Žumer, Ljub­lja­na 2001., 479 str.)
Pri­ruč­nik mr Žume­ra izi­šao je iz tiska proš­le godi­ne, u izda­nju Založ­be Gos­po­dar­ski Ves­t­nik, Ljub­lja­na. Slo­ven­ski je Zakon o arhiv­skom gra­di­vu i arhi­vi­ma done­sen 1997. godi­ne, kao i hrvat­ski, a 1999. godi­ne done­se­na su četi­ri pod­za­kon­ska akta koji detalj­no pro­pi­su­ju osnov­ne pos­tup­ke arhiv­ske pro­ble­ma­ti­ke (Pra­vil­nik o oda­bi­ra­nju i pre­da­ji jav­no­ga arhiv­sko­ga gra­di­va arhi­vi­ma; Pra­vil­nik o mate­ri­jal­noj zašti­ti arhiv­sko­ga i doku­men­tar­no­ga gra­di­va; Pra­vil­nik o pos­tu­pa­nju s pri­vat­nim arhiv­skim gra­di­vom; Pra­vil­nik o struč­noj ospo­sob­lje­nos­ti dje­lat­ni­ka jav­no­prav­nih oso­ba koji ruku­ju doku­men­tar­nim gra­di­vom). Iste je godi­ne pro­gla­šen i Zakon o zašti­ti osob­nih poda­ta­ka i Zakon o općem uprav­nom pos­tup­ku, a 2000. godi­ne Zakon o elek­tron­skom pos­lo­va­nju i elek­tron­skom pot­pi­su (za kojeg dono­še­nje Žumer pri­go­va­ra veli­ko kaš­nje­nje (!?)).

Žume­ro­va je knji­ga orga­ni­zi­ra­na u sedam­na­est poglav­lja, od kojih prvo čini uvod u kojem autor raz­la­že svo­ju osnov­nu namje­ru i cilje­ve. Dva zavr­š­na poglav­lja zapra­vo su pre­gled zako­na i pro­ved­be­nih pro­pi­sa (odnos­no nji­ho­vih dije­lo­va), koji se na bilo koji način odno­se na ured­sko pos­lo­va­nje, odnos­no pohra­nu zapi­sa. Kako kaže autor u uvod­nom poglav­lju, a i sam pod­nas­lov Pri­ruč­ni­ka uka­zu­je na to, knji­ga je zapra­vo nami­je­nje­na svim stva­ra­te­lji­ma i ima­te­lji­ma arhiv­sko­ga gra­di­va, iako je nagla­sak na jav­ni­ma. Jed­na­ko tako, autor sus­tav­no izbje­ga­va kori­šte­nje poj­mo­va “stva­ra­telj” i “ima­telj” (jav­lja­ju se sve­ga neko­li­ko puta), upra­vo iz raz­lo­ga što je pri­ruč­nik prvens­tve­no nami­je­njem odgo­vor­ni­ma i zadu­že­ni­ma za pismo­hra­ne jav­nih usta­no­va i dru­šta­va, te ga ne želi opte­re­ći­va­ti stro­go arhi­vis­tič­kom ter­mi­no­lo­gi­jom.

U dru­gom se i tre­ćem poglav­lju ana­li­zi­ra­ju poj­mo­vi doku­men­tar­no­ga i arhiv­sko­ga gra­di­va, pri čemu je ter­min doku­men­tar­no gra­di­vo pan­dan današ­njem naše­mu ter­mi­nu arhiv­sko gra­di­vo ogra­ni­če­nih roko­va čuva­nja (odnos­no, neg­daš­njem ter­mi­nu regis­tra­tur­no gra­di­vo), a u Slo­ve­ni­ji je uve­den nave­de­nim Zako­nom iz 1997. Zbog prag­ma­tič­nih raz­lo­ga, u ovom će se tek­s­tu za dotič­nu kate­go­ri­ju gra­di­va koris­ti­ti isti ter­min. Osim objaš­nje­nja i ana­li­ze samog poj­ma doku­men­tar­no­ga gra­di­va, u dru­gom se poglav­lju raz­la­žu i obve­ze jav­no­prav­nih oso­ba spram isto­ga, a pre­ma pro­pi­si­ma o ured­skom pos­lo­va­nju. Ana­log­no tomu, u tre­ćem se poglav­lju osim objaš­nje­nja poj­ma arhiv­sko­ga gra­di­va, navo­de i obve­ze jav­no­prav­nih oso­ba spram arhiv­sko­ga gra­di­va, a suk­lad­no Zako­nu o arhiv­skom gra­di­vu i arhi­vi­ma.

Čet­vr­to je pak poglav­lje svo­je­vr­s­ni poj­mov­nik ključ­nih rije­či, kako ured­skog pos­lo­va­nja, tako i arhiv­skih pro­pi­sa. Raz­li­či­tost spram u Hrvat­skoj kori­šte­nih poj­mo­va, zami­je­će­na je u dva poj­ma: teku­ća zbir­ka doku­men­tar­no­ga gra­di­va, te stal­na zbir­ka doku­men­tar­no­ga gra­di­va. Prvom bi poj­mu, a radi se o pismo­hra­ni koja pohra­nju­je zavr­še­ne pred­me­te pos­ljed­njih dvi­ju godi­na, mogli pro­na­ći sadr­žaj­nu para­le­lu u našem poj­mu pri­ruč­na pismo­hra­na, iako je ona rijet­ko gdje zaži­vje­la u prak­si (naj­češ­će je riječ o samim rad­nim pros­to­ri­ma – ure­di­ma, a pone­kad i  o pisar­ni­ca­ma). Dru­gi je pojam zanim­ljiv zbog ter­mi­no­lo­ške spe­ci­fič­nos­ti – slo­ven­ska arhi­vis­ti­ka fond odre­đe­nog stva­ra­te­lja u nas­ta­ja­nju defi­ni­ra kao stal­nu zbir­ku doku­men­tar­no­ga gra­di­va.

Peto poglav­lje, pod nazi­vom “Arhi­vi­ra­nje doku­men­tar­no­ga gra­di­va u pismo­hra­na­ma jav­no­prav­nih usta­no­va”, goto­vo se cije­lo (a ujed­no je i naj­op­šir­ni­je) bavi raz­nim odred­ba­ma ured­sko­ga pos­lo­va­nja, od pro­pi­sa­ne teh­nič­ke opre­me gra­di­va, nači­na nje­go­va raz­vr­sta­va­nja, osnov­nih pos­tu­pa­ka i evi­den­ci­ja u ured­skom pos­lo­va­nju, opi­sa raz­li­či­tih karak­te­ris­tič­nih sus­ta­va ured­skog pos­lo­va­nja, sve do kori­šte­nja doku­men­tar­no­ga gra­di­va, te vođe­nja zaseb­nih evi­den­ci­ja arhiv­sko­ga gra­di­va. Ovdje valja nagla­si­ti da slo­ven­ska arhi­vis­ti­ka ter­mi­no­lo­ški ne čini dis­tink­ci­ju poj­ma “arhiv”, kojeg rabi i za pismo­hra­ne (u obli­ku izra­za “arhiv prav­ne oso­be”), kao i za usta­no­ve koje su dije­lom mre­že držav­nih arhi­va (kao kolo­ka­ci­ju  jav­ni arhiv).

U šes­tom poglav­lju Žumer izla­že zako­no­dav­ni i prak­tič­ni pogled na alter­na­tiv­no čuva­nje doku­men­tar­no­ga gra­di­va, objaš­nja­va­ju­ći struč­no-teh­nič­ke vido­ve mikro­fil­mi­ra­nja, ske­ni­ra­nja i pohra­ne zapi­sa u elek­tron­skom medi­ju. Pri tom je sva­ka­ko naj­in­tri­gant­ni­ji dio bio odje­ljak o prav­noj valja­nos­ti tih novih — da li ih još uvi­jek zva­ti novi­ma, pita­nje je – no u sva­kom slu­ča­ju neko­nven­ci­onal­nih zapi­sa. Budu­ći je u Hrvat­skoj ova pro­ble­ma­ti­ka prav­no još sasvim netak­nu­ta, dopus­tit ću si da ove dije­lo­ve Žume­ro­va pri­ruč­ni­ka pobli­že izlo­žim. Načel­no, slo­ven­ski Zakon o elek­tron­skom pos­lo­va­nju ne stav­lja pre­pre­ke za mikro­fil­mi­ra­nje i ske­ni­ra­nje doku­men­tar­no­ga gra­di­va, kao ni za obra­du i pohra­nu poda­ta­ka na elek­tron­skom nosa­ču zapi­sa, ali pri tom valja pošto­va­ti odre­đe­ne uvje­te. Među­tim, i ovaj Zakon tra­ži pošto­va­nje zakon­skih odred­bi koje za odre­đe­ne slu­ča­je­ve izri­je­kom zabra­nju­ju tako­vu (elek­tron­sku) obra­du, migra­ci­ju i pohra­nu. Slo­ven­ski Zakon o općem uprav­nom pos­tup­ku (Ured­ni list RS, 80/99), u svom 169. član­ku izri­či­to izjed­na­ča­va prav­nu valja­nost ovog obli­ka zapi­sa, uko­li­ko zado­vo­lja­va­ju uvje­te koji se tra­že i za konven­ci­onal­ne zapi­se. Zakon pak o elek­tron­skom pos­lo­va­nju, izri­či­to navo­di da se tako­vim doku­men­ti­ma ne smi­je odre­ći ni valja­nost ni dokaz­na vri­jed­nost, samo zato što su u elek­tron­skom obli­ku.
Uvje­ti valja­nos­ti elek­tron­skih doku­me­na­ta su sli­je­de­ći:

  • da poda­ci sadr­ža­ni u elek­tron­skom doku­men­tu ili zapi­su, budu dos­tup­ni, te prik­lad­ni za kas­ni­ju upo­ra­bu;
  • da poda­ci budu pohra­nje­ni u obli­ku u kojem su izvor­no nas­ta­li, bili pos­la­ni ili bili zaprim­lje­ni, ili u kako­vom dru­gom obli­ku koji vje­ro­dos­toj­no pred­stav­lja obli­ko­va­ne, pos­la­ne ili prim­lje­ne podat­ke;
  • da je iz pohra­nje­ne elek­tron­ske oba­vi­jes­ti mogu­će usta­no­vi­ti gdje je nas­ta­la, kome je bila pos­la­na, te vri­je­me i mjes­to poši­lja­nja ili pri­je­ma;
  • da upo­treb­lje­na teh­no­lo­gi­ja i pos­tup­ci u dovolj­noj mje­ri one­mo­gu­ća­va­ju pro­mje­nu ili bri­sa­nje poda­ta­ka, kako bi bili jam­s­tvo nepro­mje­nji­vos­ti oba­vi­jes­ti.

Nasu­prot tomu, odred­be Zako­na o elek­tron­skom pos­lo­va­nju i elek­tron­skom pot­pi­su ne vri­je­de za sli­je­de­će slu­ča­je­ve:

  • prav­ni pos­lo­vi u koji­ma se pre­no­si vlas­nič­ko pra­vo nad nekret­ni­na­ma, ili u koji­ma se uspos­tav­lja kako­vo dru­go stvar­no pra­vo nad nekret­ni­na­ma;
  • opo­ruč­ni pos­lo­vi;
  • ugo­vo­ri o ure­đe­nju imo­vin­sko­prav­nih odno­sa među nas­ljed­ni­ci­ma;
  • ugo­vo­ri o ras­po­la­ga­nju imo­vi­nom oso­ba koji­ma je odu­ze­ta pos­lov­na spo­sob­nost;
  • ugo­vo­ri o pre­da­ji i podje­li imo­vi­ne još za živo­ta;
  • ugo­vo­ri o doži­vot­nom uzdr­ža­va­nju;
  • darov­na obe­ća­nja i darov­ni ugo­vo­ri u slu­ča­ju smr­ti;
  •  kupo­pro­daj­ni ugo­vo­ri uz zadr­ža­va­nje vlas­nič­kog pra­va;
  • dru­gi prav­ni pos­lo­vi za koje zakon odre­đu­je da mora­ju biti sklop­lje­ni u obli­ku jav­no­bi­ljež­nič­kog akta.

Roko­vi čuva­nja doku­men­tar­no­ga gra­di­va, tema su sed­mo­ga poglav­lja, od navo­đe­nja kri­te­ri­ja za nji­ho­vo odre­đi­va­nje, do okvir­nog nabra­ja­nja zako­na i pro­pi­sa raz­nih podru­čja dje­lat­nos­ti, koji ili tak­sa­tiv­no ili izve­de­no odre­đu­ju roko­ve za poje­di­ne vrste gra­di­va. U tom su poglav­lju i sami izvo­di iz poje­di­nih zakon­skih i pod­za­kon­skih aka­ta, koji govo­re o roko­vi­ma čuva­nja. Žumer pri tom navo­di i nega­tiv­ne pri­mje­re iz slo­ven­ske zako­no­dav­ne prak­se, u smis­lu neus­kla­đe­nos­ti pro­pi­sa, koji pre­dvi­đa­ju raz­li­či­te roko­ve čuva­nja za istu doku­men­ta­ci­ju (npr. koli­zi­ja odred­bi raču­no­vod­stve­nog zako­na i raču­no­vod­stve­nih stan­dar­da na jed­noj stra­ni, te zako­na koji se odno­si na doda­nu vri­jed­nost i općeg zako­na o porez­noj služ­bi na dru­goj stra­ni). Zamjet­na je i paž­nja koju autor posve­ću­je samom ozna­ča­va­nju roko­va čuva­nja gra­di­va, i to od pri­jam­nih evi­den­ci­ja, do samo­ga gra­di­va.

Osmo je poglav­lje posve­će­no temi i pro­ble­ma­ti­ci oda­bi­ra­nja arhiv­sko­ga gra­di­va iz doku­men­tar­no­ga gra­di­va, a obzi­rom na nje­gov traj­ni zna­čaj za povi­jest, dru­ge zna­nos­ti i kul­tu­ru opće­ni­to. Pre­ma sadaš­njem slo­ven­skom Zako­nu o arhiv­skom gra­di­vu i arhi­vi­ma, jav­no arhiv­sko gra­di­vo (oda­bra­no, dak­le, iz jav­nog doku­men­tar­nog gra­di­va), auto­mat­ski je (ex lege) ujed­no i kul­tur­no dobro. Poje­di­nač­no pro­gla­ša­va­nje od stra­ne minis­tra za kul­tu­ru, te obja­va u jav­nim služ­be­nim gla­si­li­ma, pre­dvi­đa se još samo za pri­vat­no arhiv­sko gra­di­vo. Sam pos­tu­pak oda­bi­ra­nja pro­pi­san je Pra­vil­ni­kom o oda­bi­ra­nju i pre­da­ji jav­no­ga arhiv­sko­ga gra­di­va arhi­vu. Nada­lje se u poglav­lju izla­žu nače­la i kri­te­ri­ji oda­bi­ra­nja arhiv­sko­ga gra­di­va, te kon­kret­ne upu­te za oda­bi­ra­nje. Pos­ljed­nji odje­ljak navo­di i tip­ske popi­se gra­di­va koje ima obi­ljež­je arhiv­sko­ga gra­di­va. Naj­op­će­ni­ti­ji popis dio je već spo­me­nu­tog Pra­vil­ni­ka o oda­bi­ra­nju, a meto­do­lo­ški je sas­tav­ljen raz­rad­bom na funk­ci­onal­na obi­ljež­ja gra­di­va.
Ovdje, budu­ći je riječ o poglav­lju koje jedi­no doti­če tzv. zavr­še­tak jed­nog dije­la život­nog vije­ka doku­men­ta, odnos­no, doti­če nje­gov dru­gi dio koji zapo­či­nje pohra­nom u arhi­vu,  valja nagla­si­ti da o pro­ved­bi svih odred­bi Zako­na o arhiv­skom gra­di­vu i arhi­vi­ma, kao i pod­za­kon­skih pro­pi­sa, nad­zor vodi Ins­pek­to­rat za kul­tur­nu bašti­nu RS], pri kojem dje­lu­je, izme­đu osta­lih, i arhiv­ski ins­pek­tor.

Deve­to poglav­lje govo­ri o prak­tič­nom odre­đi­va­nju roko­va čuva­nja doku­men­tar­no­ga gra­di­va na pod­lo­zi kla­si­fi­ka­cij­skog nacr­ta za raz­vr­sta­va­nje gra­di­va po sadr­ža­ju. Ovdje valja napo­me­nu­ti da jav­ni arhi­vi nema­ju nikak­ve nad­lež­nos­ti gle­de pro­pi­si­va­nja roko­va čuva­nja doku­men­tar­no­ga gra­di­va, već ih odre­đu­je isklju­či­vo usta­no­va sama. Arhiv može even­tu­al­no pomo­ći struč­nim savje­tom, uko­li­ko je to od nje­ga zatra­že­no. Ovo, narav­no, pro­iz­la­zi iz pozi­tiv­ne meto­do­lo­gi­je slo­ven­ske arhi­vis­ti­ke, koja se bazi­ra na oda­bi­ra­nju arhiv­sko­ga gra­di­va, te sto­ga pro­pi­su­je samo upu­te o oda­bi­ra­nju. Kako pro­pi­si nala­žu, upu­te se izda­ju sva­koj prav­noj oso­bi poje­di­nač­no, i to teme­lje­ne na kon­kret­nom kla­si­fi­ka­cij­skom pla­nu dotič­ne usta­no­ve. Iz ovo­ga se jas­no vidi poseb­nost slo­ven­ske prak­se, gdje doku­men­ti već pri­li­kom zapri­ma­nja, dobi­va­ju ozna­ku T (koja ozna­ča­va doku­men­tar­no gra­di­vo traj­nih roko­va čuva­nja) ili A (koja ozna­ča­va arhiv­sko gra­di­vo). Naime, iako se te dvi­je kate­go­ri­je gra­di­va čes­to pois­to­vje­ću­ju, gra­di­vo traj­nih roko­va čuva­nja, pri­mje­nom struč­nih kri­te­ri­ja, uop­će ne mora biti vred­no­va­no kao arhiv­sko gra­di­vo, kao ni obrat­no. Pri­mje­ri­ce, kla­sič­nim isplat­nim lis­ta­ma naj­češ­će se odre­đu­je traj­ni rok čuva­nja zbog ostva­re­nja osob­nih pra­va poje­di­na­ca, iako bi se one teoret­ski mogle izlu­či­ti po iste­ku 60 godi­na od godi­ne zas­ni­va­nja rad­nog odno­sa. Naime, budu­ći se kod njih ne mogu izdvo­ji­ti poje­di­nač­ne ispla­te, čuva se sve. Obr­nut bi pri­mjer bio hipo­te­tič­ki zah­tjev nad­lež­nog arhi­va za čuva­njem crte­ža i stu­di­ja zas­ta­rje­lih dizaj­ner­skih rje­še­nja nekog spe­ci­fič­nog pro­izvo­da. I sam autor napo­mi­nje da čes­to dola­zi do nes­po­ra­zu­ma, u smis­lu da pone­kad, spo­me­nu­tom poseb­nom upu­tom, nad­lež­ni arhiv pro­gla­si arhiv­skim gra­di­vom i doku­men­tar­no gra­di­vo koje je pre­ma nekim pro­pi­si­ma ogra­ni­če­nih roko­va tra­ja­nja, no prvens­tvo sva­ka­ko ima odlu­ka nad­lež­no­ga arhi­va (odnos­no, već nave­de­na, poseb­no done­se­na upu­ta za dotič­nu jav­no­prav­nu oso­bu). Pret­pos­tav­ljam, među­tim, da su nes­po­ra­zu­mi dale­ko češ­ći u hrvat­skoj arhiv­skoj prak­si, budu­ći odnos­ni zakon, kao ni pod­za­kon­ski akti, nig­dje jas­no ne defi­ni­ra­ju raz­li­ku izme­đu traj­no­ga i arhiv­sko­ga gra­di­va. Žumer, nada­lje, ovdje pred­la­že jedan model raz­vr­sta­va­nja doku­men­ta­ci­je, odnos­no kla­si­fi­ka­cij­ski plan s roko­vi­ma čuva­nja za gos­po­dar­ske subjek­te. U istom je poglav­lju otis­nut i Pra­vil­nik o arhi­vi­ra­nju doku­men­tar­no­ga i arhiv­sko­ga gra­di­va Minis­tar­stva za škol­s­tvo i šport, kao pri­mjer pra­vil­ni­ka jed­nog uprav­no­ga tije­la.

Slje­de­će poglav­lje, logič­nim sli­je­dom, govo­ri o pre­da­ji jav­no­ga arhiv­sko­ga gra­di­va nad­lež­no­me arhi­vu, i to počev­ši od zakon­skih odred­bi o isto­me, pre­ko uvje­ta koje pri tom valja ispu­ni­ti, do kon­kret­no­ga pos­tup­ka i pisme­no­ga tra­ga koji ga pra­ti, a to su popis gra­di­va koji se pre­da­je i zapis­nik o pri­mo­pre­da­ji jav­no­ga arhiv­sko­ga gra­di­va. Jav­no se arhiv­sko gra­di­vo u Slo­ve­ni­ji pre­uzi­ma od jav­nih subje­ka­ta, odnos­no, nji­ho­vih ustroj­be­nih jedi­ni­ca, kojih popis objav­lju­je Minis­tar kul­tu­re. Prin­cip je dak­le jed­nak hrvat­skoj prak­si, iako se za objav­lje­ne subjek­te ne koris­ti pojam kate­go­ri­zi­ra­nih stva­ra­te­lja i ima­te­lja.  Gle­de samih roko­va pre­da­je arhi­vi­ma, odred­ba sadaš­njeg Zako­na pro­pi­su­je naj­du­lje 30 godi­na od nas­tan­ka. Valja, među­tim, napo­me­nu­ti da su pret­hod­no važe­ći pro­pi­si odre­đi­va­li znat­no kra­će roko­ve, a gra­di­vo nas­ta­lo do novo­ga zako­na (1997.) mora se pre­da­va­ti pre­ma tada važe­ćim roko­vi­ma. Tako pri­mje­ri­ce, uprav­na tije­la mora­ju gra­di­vo nas­ta­lo do dotič­ne 1997.g., pre­da­ti naj­kas­ni­je po iste­ku 15 godi­na od godi­ne nji­ho­va nas­tan­ka. Nada­lje, gos­po­dar­ski subjek­ti to mora­ju uči­ni­ti naj­kas­ni­je 10 godi­na po nas­tan­ku, a druš­tve­no-poli­tič­ke orga­ni­za­ci­je sve­ga 5 godi­na od godi­ne nas­tan­ka. Žumer ovdje poseb­no nagla­ša­va da arhiv­ski zakon ima polo­žaj lex spe­ci­alis-a u svim slu­ča­je­vi­ma kad pro­pi­su­je dulje roko­ve čuva­nja od osta­lih odno­se­ćih zako­na veza­nih uz bilo koje gra­di­vo. Iznim­ka i odstu­pa­nje od prin­ci­pa izvor­nos­ti arhiv­sko­ga gra­di­va, dozvo­lja­va se samo u slu­ča­je­vi­ma stroj­no čit­lji­vih zapi­sa, koji se, iako izvor­no pohra­nje­ni na tvr­dom disku, mogu pre­da­va­ti i u obli­ku mag­net­skih tra­ka, diske­ta, na mikro­fil­mu ili na CD-ima, pa čak (iako samo iznim­no) i isprin­ta­ni na papi­ru, ali samo uko­li­ko je migra­ci­ja pro­ve­de­na u skla­du sa Zako­nom o elek­tron­skom pos­lo­va­nju, a same odred­be o obli­ku pre­da­je raču­nal­nih zapi­sa mora­ju biti izri­či­to nave­de­ne u već spo­mi­nja­nom pisa­nom uput­stvu za sva­ku poje­di­nu jav­no­prav­nu usta­no­vu. Tako­đer, zapi­si na novim medi­ji­ma, mora­ju biti pre­da­ni u obli­ku koji je kom­pa­ti­bi­lan s recent­nom infor­ma­cij­skom teh­no­lo­gi­jom, što zna­či da, do tre­nut­ka pre­da­je, o migra­ci­ji zapi­sa na odgo­va­ra­ju­će medi­je, mora skr­bi­ti dotič­na jav­na usta­no­va. Iako su se mno­gi zauzi­ma­li da roko­vi pre­da­je zapi­sa na novim medi­ji­ma budu kra­ći, arhiv­ski zakon to nije uva­žio, budu­ći slo­ven­ski jav­ni arhi­vi još uvi­jek nisu dovolj­no ospo­sob­lje­ni za pohra­nu tako­vih zapi­sa. U slu­ća­ju uki­nu­ća, pres­tan­ka radom ili lik­vi­da­ci­je, jed­na­ko kao i u našem zako­no­dav­s­tvu, tije­lo koje pro­vo­di pos­tu­pak uki­da­nja mora pri­je zavr­šet­ka pos­tup­ka o tome oba­vi­jes­ti­ti nad­lež­ni arhiv, oda­bra­ti arhiv­sko gra­di­vo pre­ma Zako­nu i svim odnos­nim pod­za­kon­skim akti­ma i pre­da­ti ga arhi­vu, te se mora pobri­nu­ti o tome gdje će se čuva­ti pre­os­ta­lo doku­men­tar­no gra­di­vo do iste­ka roko­va nje­go­va čuva­nja. Gle­de neg­daš­njih druš­tve­nih podu­ze­ća, odred­ba o gra­nič­noj godi­ni do koje se gra­di­vo sma­tra jav­nim (a to je godi­na pre­tvor­be), jed­na­ka je odred­bi hrvat­sko­ga arhiv­sko­ga zako­na, jedi­no što je slo­ven­ski rok pre­da­je i u ovom slu­ča­ju odre­đen naj­kas­ni­je 30 godi­na od nas­tan­ka, dok je u Hrvat­skoj odre­đen rok od 10 godi­na po pro­ve­de­noj pre­tvor­bi. Sami uvje­ti koje gra­di­vo mora zado­vo­lja­va­ti pri­je pre­da­je, nisu bit­no raz­li­či­ti od onih u nas. I na kra­ju ovo­ga poglav­lja pre­do­čen je kon­kre­tan prak­ti­čan pri­mje­rak pri­mo­pre­daj­no­ga zapis­ni­ka.

Cije­lo je pak jeda­na­es­to poglav­lje posve­će­no pri­ka­zu arhiv­ske služ­be u Repu­bli­ci Slo­ve­ni­ji. Zakon pre­dvi­đa i jav­ne i pri­vat­ne arhi­ve, a od jav­nih pre­dvi­đa uspos­ta­vu držav­nih arhi­va, arhi­va lokal­nih jedi­ni­ca (gra­do­va i opći­na), te dru­gih jav­nih arhi­va koji bi ima­li dozvo­lu (kon­ce­si­ju) minis­tra kul­tu­re. Za sada od pre­dvi­đe­nih dje­lu­ju jedi­no držav­ni arhi­vi, i to Arhiv Repu­bli­ke Slo­ve­ni­je kao sre­diš­nji držav­ni arhiv, te šest područ­nih, koji su u svom nazi­vu zadr­ža­li neg­daš­nje nazi­ve, iako po zako­nu ima­ju sta­tus i nad­lež­nos­ti držav­nih arhi­va. To su: Zgo­do­vin­ski arhiv Ljub­lja­na, Zgo­do­vin­ski arhiv Celje, Zgo­do­vin­ski arhiv Ptuj, Pokra­jin­ski arhiv Mari­bor, Pokra­jin­ski arhiv Koper i Pokra­jin­ski arhiv Nova Gori­ca. Zako­nom je tako­đer pre­dvi­đe­no da Arhiv Repu­bli­ke Slo­ve­ni­je ima samos­tal­nu ustroj­stve­nu jedi­ni­cu pri Minis­tar­stvu obra­ne, no ona tako­đer nije još zaži­vje­la. Jav­nu arhiv­sku služ­bu, s dozvo­lom minis­tra kul­tu­re, obav­lja­ju još neke usta­no­ve s podru­čja zna­nos­ti, viso­ko­ga škol­s­tva i infor­mi­ra­nja, koje, narav­no, ispu­nja­va­ju pro­pi­sa­ne uvje­te. To su , pri­mje­ri­ce, Zgo­do­vin­ski arhiv i muzej Uni­ver­ze v Ljub­lja­ni, i Narod­na in uni­ver­zi­tet­na knjiž­ni­ca v Ljub­lja­ni – roko­pis­ni odde­lek, no tu su i arhiv­ske zbir­ke mno­gih muze­ja i knjiž­ni­ca, koje za sada nema­ju potreb­no odo­bre­nje minis­tra kul­tu­re.
Nada­lje je opi­san i pos­tu­pak uni­šta­va­nja doku­men­tar­no­ga gra­di­va koje­mu su istek­li roko­vi čuva­nja, ali i uni­šta­va­nja izvor­ni­ka gra­di­va koje se pre­no­si na neki dru­gi medij (mikro­fil­mi­ra­njem ili ske­ni­ra­njem), narav­no, ako nije riječ o arhiv­sko­me gra­di­vu.
Obra­đe­ni su i svi aspek­ti fizič­ke zašti­te gra­di­va, koje poje­di­nač­no pro­pi­su­je Pra­vil­nik o mate­ri­jal­noj zašti­ti arhiv­sko­ga i doku­men­tar­no­ga gra­di­va, a koji vri­je­di kako za arhi­ve, jav­no­prav­ne usta­no­ve i poje­din­ce, tako i za pri­vat­no gra­di­vo koje je pro­gla­še­no kul­tur­nim spo­me­ni­kom.

I slje­de­će poglav­lje obra­đu­je sigur­nost, ali ne onu fizič­ku, već zašti­tu taj­nog doku­men­tar­no­ga i arhiv­sko­ga gra­di­va, uklju­či­vo sa zašti­tom povjer­lji­vos­ti osob­nih poda­ta­ka pri­vat­nih oso­ba. Od pro­pi­sa koji pobli­že odre­đu­ju ovu pro­ble­ma­ti­ku, prvens­tve­no su to Pra­vil­nik o odre­đi­va­nju povjer­lji­vih poda­ta­ka i o zašti­ti povjer­lji­vih i osob­nih poda­ta­ka[] iz 1993.godine, te Pra­vil­nik o mje­ri­li­ma i pos­tup­ci­ma za odra­đi­va­nje povjer­lji­vos­ti poda­ta­ka poli­ci­je] iz 1999. godi­ne. Ovu pro­ble­ma­ti­ku pokri­va­ju i neke odred­be Ured­be o ured­skom pos­lo­va­nju i duž­nos­ti uprav­nih orga­na spram doku­men­tar­no­ga gra­di­va (1994., te novi pri­jed­log iz 2001.), kao i Uput­stvo za izvr­še­nje ove Ured­be.
Konač­no, cije­lo se pet­na­es­to poglav­lje (pos­ljed­nje pri­je pre­gle­da zakon­skih pro­pi­sa), bavi zašti­tom pri­vat­no­ga doku­men­tar­no­ga i arhiv­sko­ga gra­di­va (trgo­vač­kih dru­šta­va, zavo­da, poli­tič­kih stra­na­ka, dru­šta­va, vjer­skih zajed­ni­ca i poje­di­na­ca). Za ovaj bi pri­kaz izdvo­ji­la neko­li­ko tema koje sma­tram zanim­lji­vi­ma. Prvo, budu­ći slo­ven­ski arhiv­ski zakon stro­go dije­li pri­vat­no od jav­no­ga arhiv­sko­ga gra­di­va, struč­ni je stav bio da za pos­tu­pa­nje s pri­vat­nim gra­di­vom ne mogu vri­je­di­ti odred­be Pra­vil­ni­ka o oda­bi­ra­nju i pre­da­ji jav­no­ga arhiv­sko­ga gra­di­va arhi­vu, već je nači­njen Pra­vil­nik o pos­tu­pa­nju s pri­vat­nim arhiv­skim gra­di­vom. Jav­ni arhi­vi pri tom ima­ju zada­tak tako­vo gra­di­vo, zbog jav­no­ga inte­re­sa evi­den­ti­ra­ti, even­tu­al­no ga pro­gla­si­ti kul­tur­nim dobrom, te ga pre­ma spo­me­nu­tom Pra­vil­ni­ku zašti­ti­ti. Pri sve­mu tome valja uvi­jek ima­ti na umu nepo­vre­di­vost pri­vat­no­ga vlas­niš­tva, te pri­je evi­den­ti­ra­nja i pro­gla­ša­va­nja kul­tur­nim dobrom, valja pos­ti­ći i suglas­nost vlas­ni­ka. Ovu potre­bu za suglas­noš­ću ne spo­mi­nju eks­pli­ci­te ni Zakon ni Pra­vil­nik, no ona pro­is­tje­če iz sadaš­nje­ga druš­tve­no­ga ure­đe­nja, kao i iz Usta­va Repu­bli­ke Slo­ve­ni­je. Zanim­lji­vo je i da Žumer poseb­no spo­mi­nje gra­di­vo kao mogu­ći ele­ment dena­ci­ona­li­za­ci­je, što nam daje zaklju­či­ti da je tako­vih zah­tje­va za povra­tom bilo. Bez ikak­vih dvoj­bi, pri­vat­no arhiv­sko gra­di­vo koje je po naci­ona­li­za­ci­ji  zap­lje­nom ili na bilo koji dru­gi način od 1945., pa do Zako­na 1997. dos­pje­lo u jav­ne arhi­ve, pos­ta­lo je odred­ba­ma isto­ga Zako­na jav­nim arhiv­skim gra­di­vom. Iznim­ka je jedi­no gra­di­vo koje je u jav­nim arhi­vi­ma bilo pohra­nje­no kao depo­zit. Niti Zakon o dena­ci­ona­li­za­ci­ji iz 1991. godi­ne, gra­di­vo ne sma­tra pred­me­tom dena­ci­ona­li­za­ci­je.  U svim tim odred­ba­ma autor vidi, u čemu se pot­pu­no sla­žem, veli­ku korist za oču­va­nje slo­ven­ske kul­tur­ne, u ovom slu­ča­ju arhiv­ske bašti­ne.

Vri­jed­nost ovog izda­nja, kao cje­lo­vi­tog i nada­sve iscr­p­nog pri­ka­za svih aspe­ka­ta zašti­te i pos­tu­pa­nja gra­di­vom, od nje­go­va nas­tan­ka, uz nje­ga veza­nih pos­tu­pa­ka, pre­gle­da svih odnos­nih zakon­skih i pod­za­kon­skih aka­ta, prak­tič­nih kon­kret­nih pri­mje­ra i opće pri­mje­nji­vih mode­la potreb­nih aka­ta, nepri­je­por­na je u pri­ruč­nič­kom smis­lu. No, doda­la bih, uz opse­gom mala, ali vri­jed­na teoret­ska raz­ma­tra­nja o poje­di­nim dije­lo­vi­ma arhi­vis­tič­ke pro­ble­ma­ti­ke, sva­ka­ko je pre­po­ruč­lji­va sva­kom arhi­vis­tu, a napo­se oni­ma koji su aktiv­no anga­ži­ra­ni na zašti­ti arhiv­sko­ga gra­di­va izvan arhi­va.

Na kra­ju, nuž­no nam se name­će pita­nje jesmo li mi, kao arhi­vis­tič­ka zajed­ni­ca Hrvat­ske, uza sve objek­tiv­ne pote­ško­će i pre­pre­ke, uči­ni­li dovolj­no kako bi i hrvat­ski arhi­vis­tič­ki pro­ved­be­ni pro­pi­si ugle­da­li svje­tlo dana, barem za ona podru­čja koja osnov­ni Zakon ne doti­če, ili ih tre­ti­ra vrlo nedo­re­če­no?